Dezorganizovani atačment: Kada dete nauči da svet nije bezbedno mesto

Oko 20 procenata opšte populacije ima dezorganizovani atačment; ali među decom koja su pretrpela neki vid zlostavljanja ovaj procenat se penje na 80 procenata.

Foto: Pixabay

Kada dete ima sigurnu privrženost, roditelj ili staratelj mu obezbeđuje sigurnu bazu za istraživanje spoljašnjeg sveta, nakon kojeg uvek može da se vrati ‘’kući’’. Međutim, ako je roditelj nepredvidiv, ili još gore, nasilan, dete može doživeti njegovo ponašanje kao životno ugrožavajuće. Tako je dete zarobljeno u dilemi: instinkt preživljavanja govori mu da ode negde gde će se osećati sigurnije, ali sigurnost možda leži upravo u osobi koja najviše plaši dete. Ovo izazivanje straha kod deteta može biti kroz zlostavljanje ili zanemarivanje ali i na nesvesne načine, na primer, kroz nerazrešene traume i gubitke roditelja, koji roditelja plaše a samim tim nesvesno i posredno plaše i dete. U ovakvim situacijama deca formiraju dezorganizovani atačment stil. Deca se rađaju sa instinktom da od odraslih traže zaštitu, i samim tim imaju težnju da formiraju adaptabilnu strategiju kako bi njihove potrebe bile ispunjene, čak i od pružaoca nege koji je daleko od toga da bude savršen. Dezorganizovani tip privrženosti javlja se kada nijedna strategija oko koje se može organizovati ponašanje nije efikasna. Ponašanje roditelja nije konzistentno niti predvidivo, i nijedno ponašanje deteta ne može mu osigurati da se oseća bezbednim.

Prema nekim autorima, dezorganizovani atačment stil je značajno povezan sa mehanizmom disocijacije. Ovaj mehanizam se ranije vezivao za traumatska iskustva, ali disocijacija se kao mehanizam javlja i kod ljudi koji nisu preživeli traumu, dok se ne javlja kod svih ljudi koji je jesu doživeli. Barach je prvi konceptualizovao ovu povezanost, sugerišući čak da je disocijativni poremećaj identiteta, poznatiji i kao poremećaj višestruke ličnosti, podvrsta ‘’poremećaja privrženosti’’. Osobe koje imaju ovaj poremećaj pokazuju ekstremnu otuđenost, ravnodušnost i izostanak emocionalnog reagovanja baš kao i deca u Bolbijevim studijama koja su bila izložena gubitku roditelja ili staratelja.

U ekperimentu Mary Ainsworth, koji smo već pominjali i koji je bio ključan u ispitivanju i istraživanju atačmenta, autorka je merila reakciju deteta na odlazak roditelja iz sobe kao i reakciju na ponovni susret sa roditeljem. Dete sa sigurnim atačmentom uznemiriće se kad roditelj ode, ali kada se vrati, prići će roditelju kako bi ga on utešio, a potom se lako umiri i nastavlja da se igra i istražuje. Nasuprot tome, dete sa dezorganizovanim atačmentom prema roditelju pokazuje čudno i ambivalentno ponašanje, prvo mu pritrči a potom ga bez najave odgurne, ponekad čak i pobegne od roditelja, udari ga i slično. Prva reakcija deteta jeste da se primakne roditelju radi utehe ali kako mu se približi, dete oseti strah od te blizine.

Korišćenjem Adult Attachment intervjua, Mary Ainsworth je pronašla da su nerazrešeni gubitak i trauma prediktori dezorganizovanog atačmenta u odnosu između deteta i roditelja. Roditelji koji nisu proživeli svoja traumatska iskustva do kraja niti im dali značenje su skloni da dezorijentišu svoju decu. Istraživanje je pokazalo da se ne radi o tome koliko je nečije detinjstvo bilo teško, već koliko su bili u stanju da osete sav bol i teškoću traume i da naprave koherentan narativ od te priče. Što je neko više u stanju da razreši konflikte i teška iskustva to će biti više u stanju da formira sigurnu privrženost sa svojom decom.

Oko 20 procenata opšte populacije ima dezorganizovani atačment; ali među decom koja su pretrpela neki vid zlostavljanja ovaj procenat se penje na 80 procenata. Dezorganizovani atačment se prenosi transgeneracijski jer ljudi koji pate od nerazrešenih trauma nisu u stanju da tolerišu široke opsege emocija koje se javljaju kod deteta, već reaguju na dete strahom, ili destruktivnim acting outom, a da pri tome nisu ni svesni kakvo je njihovo ponašanje i kako utiče na dete. Mogu reagovati na način koji spolja gledano nema nikakvog smisla, ponašajući se zbunjujuće, ekscentrično i nepredvidivo.

Osobe sa ovakvim tipom privrženosti često ne mogu da nađu nikakvog smisla u svojim iskustvima. Ako dožive nasilje, imaju neobična objašnjenja ponašanja počinioca nasilja. Upitani za detalje iz svojih partnerskih odnosa, imaju teškoću da se jasno izraze, i pričaju u fragmentima koji nisu međusobno povezani. Takođe, nikada ne nauče načine da se sami umire, tako da su skloni da koriste druge ljude radi regulacije sopstvenih emocija. S druge strane, teško im je da od drugih ljudi traže pomoć jer nisu razvili osećaj poverenja, s obzirom na to da nisu verovali svojim primarnim starateljima. A zato što imaju nedovoljno razvijene socijalne i emocionalne veštine, teško im je da formiraju i zadrže stabilne odnose. Teško im je da se nose sa stresom i ponekad čak pokazuju hostilna ili agresivna ponašanja. Zbog negativnih ranih iskustava, svet im deluje kao nepredvidivo mesto. Iz redova ljudi sa dezorganizovanim atačmentom regrutuju se eksplozivni ljudi, koji haotično funkcionišu, deluju neosetljivo na potrebe partnera.

Ljudi sa dezorganizovanim atačmentom mogu se ‘’izlečiti’’ tako što će svojoj životnoj priči nastojati da pruže smisao i da formiraju koherentan narativ. Moraju pokušati da pronađu zdravije načine da se nose sa teškim iskustvima iz prošlosti, jer skrivanje od prošlosti i ‘’zakopavanje’’ emocija nije konačno rešenje – stres i nova teška životna iskustva su ‘’okidači’’ koji bude nova negativna osećanja. Najvažnije je formirati zdrav odnos sa partnerom, prijateljem ili terapeutom, u kome osoba može da se oseti sigurnom, i u kome može da razreši svoje probleme sa privrženošću. Najčešće korišćene terapije su dijalektička bihejvioralna terapija, kao i kognitivno-bihejvioralna terapija usmerena na šeme. Na postavkama teorije o atačmentu zasniva se i terapija zasnovana na mentalizaciji, po kojoj je mentalizacija važna adaptivna strategija u učenju regulacije emocija. Porodičnim terapeutima je, naravno, najdraža porodična terapija zasnovana na atačmentu.

Dobar primer dezorganizovanog atačmenta i njegove transgeneracijske destruktivnosti je lik koji tumači Sandra Bullock u filmu 28 days, kao i Trudi Chase, koja je objasnila kako je preživela zlostavljanje u detinjstvu uz pomoć disocijativnih mehanizama, ali ih je smatrala adaptivnim i nije želela da integriše svoje ‘’ličnosti’’.

Film Good Will Hunting daje dobar prikaz ovog atačment stila kroz objašnjenje njegove etiologije ali i manifestovanja u odraslom dobu te adekvatnog terapijskog odnosa u kome se ovaj stil ‘’stavlja pod kontrolu’’ osobe.

Autor: Marica Stijepović

Izvor: Psihobrlog

Podeli tekst: