U vreme kada sam egzistirao kao osnovac, a to je prva polovina ’80. godina prošlog veka, čudio smo se kako moji vršnjaci iz razvijene Amerike nemaju pojma gde je Jugoslavija. Zar je tako nešto uopšte moguće, lamentirao sam nad zlehudom sudbinom tamošnjih neinformisanih „kauboja”. Kod nas je, gle čuda, čak i dovoljan učenik znao da nabroji glavne gradove desetak afričkih država. Danas, međutim, nisam siguran da bi to pošlo za rukom i đaku generacije. U čemu je kvaka? Zbog čega današnji učenici slabo prolaze na međunarodnim testovima znanja?
U moje vreme, situacija je bila obrnuta. A opet, đaci nisu vukli „tone” knjiga, kao što to danas čine. Mada ih je „bolonja”, oslobodila “suvišnog znanja”.
Pročitajte i: Obrazovanje se uništava jer sistemu trebaju poslušni radnici koji ne postavljaju pitanja
Nedavno sam na jednom sajtu za prodaju svega i svačega ugledao oglas koji me je na momenat vratio u rane osamdesete godine 20. veka – kada sam kretao u prvi razred osnovne škole. Elem, neko je oglasio da prodaje đačku torbu iz rečenog vremena. Sudeći prema fotografiji, artikal je izgledao više nego pristojno. Kvalitetna mešavina skaja i kože, metalne kopče koje ne otpadaju posle nekoliko otvaranja i zatvaranja, rečju, ni traga od današnjih „kineza”. Što je najvažnije, nalikovala je torbi koju sam u to vreme očajnički želeo da imam – ali mi je iz „tehničkih” razloga poklonjena druga, dijametralno suprotnog dizajna.
Ova je, međutim, bila braon boje sa dva spoljašnja džepa na kojima su se isticale aplikacije (to se u ono vreme nije tako zvalo), Mirka i Slavka sa šmajserima spremljenim na gotovs. Inače torba nije bila gabaritna već minijaturnih dimenzija – taman da u nju stanu bukvar, dve sveske i pribor. Pritom se, pričvršćena tankim kaiševima za nejaka leđa prvaka, zaista doimala neosetnom. Ruku na srce, takva je bila i torba koju su mi, za sretan polazak u prvi razred, darovali roditelji. Razlika je bila u tome što ova nije imala spoljne džepove ali je zato imala kopče u obliku „mačjih očiju”. (Da me ne pregazi fića dok se noću vraćam iz škole).
I da, bila je oranž boje sa golemom aplikacijom svih mogućih (i nemogućih) likova iz crtanog filma Popaj.
Bio sam i ja đak sredinom osamdesetih, i kukalo se i tada kako su torbe teške (mada ja to nisam primećivao). Sećam se da je moj ranac jednom prilikom izmeren baš iz tog razloga, i imao je 6kg.
Ove današnje „torbe od 30 kila“, koliko su one tačno teške ? Čisto da znam o čemu razgovaramo.
Teške su 6 kg. Ravno. Đak prvak, nema nijedne suvišne stvarčice unutra (dakle, samo ono što učiteljica traži).
torba mog djaka prvaka je tezila kako koji dan izmedju 12-15 kg, ne racunajuci ipremu za fizicko koja nije mogla stati u ogromni ranac, vec se nosi u dodatnom „malom rancu za fizicko“. Sada je trecak, torba nesto malo manje teska, ali je bar on jaci i veci pa je lakse nosi 😉