Ali, ja sam sada porastao, pravim kolut napred u letu sa dve i po godine i igram futsbal sa batinim velikim drugarima. Mogu da odem i kod bake, a da ne tražim mamu. Ponekad mi se samo pojavi nešto crveno na nogicama, ne znam zašto i to me jako svrbi, sve dok me mama ne namaže i ne poljubi. Ja ne smem da pijem ovo mleko što svi piju, mada je moje isto belo, a nije od životinje. Ja ne smem da jedem hleb koji moji drugari u vrtiću jedu; kažu da to brašno, ono što vuk prospe na sebe da prevari jariće, nije dobro za moj stomak i moju kožu. Kažu i da ta jaja što nam daju koke nikako ne smem da jedem. Ali volim čvarke, veličine kokica. I znam sve boje, čak i sivu i ljubičastu. Samo moram da pazim gde i šta jedem.
Lek za alergijsku epidemiju?
Brzina života koji vodimo natera nas da neke stvari radimo rutinski. Tako sam se se ponašala i u rešavanju problema sa alergijama, kao robot: samo da smirim reakciju, pronađem uzrok i kao da će biti gotovo onog momenta kad se posledice umire. Ponašala sam se kao da nije ništa strašno i kao da se neće ponoviti.
Čudo kakav odbrambeni štit čovek može sam sebi da napravi. Takvu moć nemaju ni oni likovi u Ratovima zvezda. Koliko je to dobro, jer trezveno možeš da rasuđuješ u stresnim situacijama i da „radiš pod pritiskom“, toliko nije zdravo za čoveka samog. Jer, stres me, svaki put, kao bumerang, dočekao.
Nobel čeka mnoga izlečenja, a roditelji spas. Jer dešava se često. Ustvari, dešava mi se svaki dan. A onda čovek proizvodi novu moć stvarajući omotač od ljubavi, toliko snažne, da ni univerzum ne može da je prelomi.
Izvor: Mama i dete
