Piše: Snežana Šundić – Vardić
Kada saopštite nekome da vam je dete alergično na određene namirnice, svi na prvu odmah pomisle jao, šta to dete uopšte jede, ili jadan, ne može da jede čokoladu. Ali nije sve u jelu, a kamoli čokoladi. Ne postoji na tanjiru toliko problema koliko ih ima u duši.
Prvi put kad sam se suočila sa alergijskom reakcijom mog deteta, je bio dan kada sam ušla u helikopter, krenula da upravljam, a da pojma nisam znala kako. Kao i svaki sledeći put, ponašala sam se kao da znam šta radim i da je sve u redu. Kao jaka i naizgled vrlo stabilna, hladne glave sam radila sve ono što sam mislila da će mu pomoći: zvala doktora, dala antihistaminik, mazila i tešila, ljubila i nosila dva sata dok crvenilo nije nestalo i svrabež prestao.
Kada se stanje smirilo – ušla sam u kupatilo da se smirim i duboko udahnula. Sa izdahom su krenule nezaustavljive suze, nekakav bol u grudima ispunio je prazninu koju sam tada otkrila u ljušturi moga bića. Nisam ni bila svesna da ću morati sa tim da se nosim svakog dana, celog života, a da će plakanje postati neizostavan detalj mog osobađanja od stresa.
Alergije kod dece: Vodič za roditelje
Zamislite dečije rođendane, gde dete sedi na maminim krilima da ne gleda kako se deca zabavljaju u omaž nedozvoljenoj torti. Zamislite dete, sa godinu dana svesno da ne sme da dodirne obojeno, šareno i vrlo primamljivo u činiji na stolu dok okicama ne zatraži potvrdu.
A sad zamislite da ne spavate dve godine jer vas svrabež ekcema budi i sve vas boli od češanja i zamislite krvavu posteljinu koju ugledate ujutru kao posledica otvorenih rana. Zamislite da vam u snu drže ruke, da bi sprečili dalje češanje. I zamislite da jedino možete da zaspite na grudima svoje mame, jer otkucaji njenog srca kucaju za mene. I jedino me njen glas može umiriti, a ona mora tako nenaspavana sutra da sredi, opere, postavi, kupi, ispegla, skuva, obuče, presvuče, namaže.
