“Rekla mi je da sam glupa i da pametna deca znaju matematiku. Nikada neću naučiti matematiku.”
Milica je tog popodneva došla kući uplakana. Tata je otvorio vrata i video prestravljeno dete. Ništa nije pitao, samo ju je zagrlio jako, najjače što može. Ona je nastavila da plače.
Kada se malo umirila, upitao ju je šta se desilo.
„Dobila sam dva plus iz matematike. Miljana mi se rugala, jer je dobila pet minus. Rekla mi je da sam glupa i da pametna deca znaju matematiku. Nikada neću naučiti matematiku. Miljana mi je rekla da njen tata kaže da su loše ocene sramota za porodicu. Kaže da dobra deca znaju matematiku. Ja sam loše dete.“
Miličin tata se zamislio i malo namrštio, moglo bi se reći da se čak malčice umusio. Milica je pomislila da će se sada sigurno naljutiti i spustila je pogled. Poželela je da kao noj zabije glavu u pesak.
Tata je pokazao na njene crteže na frižideru. Milica je izvrsno crtala, zidovi škole bili su oblepljeni njenim radovima, bilo ih je svuda, osvajala je razne nagrade i svi su je hvalili.
„Kako to misliš nisi dobra? Vidi šta umeš?“
„Ali to je likovno, to je glupo… Za matematiku moraš da budeš pametan, a za likovno ne.“
Tata je opet naborao čelo, tako da su mu se obrve spojile u razvučeno latinično slovo „V“.
Postavio je Milici čudno pitanje:
„Ko je bolji – ptica ili riba?“
Milica uopšte nije razumela kakve sad to veze ima, ali joj je bilo prijatno da priča o nečemu što nije matematika, ni Miljana, ni škola, pa ni Milica sama…
„Kako to misliš – ko je bolji? Kao – ko je brži, ili veći, ili…“
„Bilo kako… Razmisli malo o tome.“
„Ne znam… Ptice mogu da lete visoko, neke brzo, neke sporije, lepe su, neke su baš šarene, ali ima i jednobojnih, na primer beli golub. On može da donosi pisma. A ribe… ribe mogu da vide samo dno mora. Da plivaju, da idu duboko… I one su šarene, imaju peraja… Kažu da neke zlatne ribice mogu da ispune tri želje. Ne znam. I jedne i druge su dobre i zanimljive. Različite su.“
„Da, različite kao matematika i likovno, kao Miljana i ti, kao komšija Pera i ja. I svi smo dovoljno dobri. Ali znaš šta je takođe važno? Da se trudimo da budemo još bolji.“
Tata je zagrlio Milicu i poljubio je u kosu, a ona je pomislila da je, iako su svi tate različiti i dovoljno dobri, njen tata ipak najbolji na svetu.
Autor teksta nepoznat.
Izvor: Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Odlučeno da se promene sporne lekcije u udžbenicima za biologiju
Radna grupa Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, koja je formirana na zahtev Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja utvrdila je da treba ispraviti nedostatke u sedam od osam odobrenih...
Probudite dete u sebi! Poigrajte se i vi! Zakažite besplatan promotivni čas na 15 lokacija u Beogradu i Novom Sadu
Koliko puta ste uhvatili sebe kako izgovarate: „ U naše vreme...“ U naše vreme jedva smo čekali da se vratimo iz škole, završimo obaveze i brže-bolje izađemo napolje na igranjac....
TikTok mozak je mozak nesposoban da uči
TikTok je preuzeo decu tokom pandemije i kada su se posle dve godine vratili redovnoj nastavi i obavezama, pokazalo se da to više nisu ista deca i da je jako...
Vredna mama ide i na fakultet i zna gde da kupi diplomu
Jedna je krajnost – prekomerna, suvišna zaštita, koja sputava i guši. Detetu se ne daje mogućnost da pokaže samostalnost. Pomoć je uvek spremna, čak i kada je ono ne traži....
Nema komentara.