“Rekla mi je da sam glupa i da pametna deca znaju matematiku. Nikada neću naučiti matematiku.”
Milica je tog popodneva došla kući uplakana. Tata je otvorio vrata i video prestravljeno dete. Ništa nije pitao, samo ju je zagrlio jako, najjače što može. Ona je nastavila da plače.
Kada se malo umirila, upitao ju je šta se desilo.
„Dobila sam dva plus iz matematike. Miljana mi se rugala, jer je dobila pet minus. Rekla mi je da sam glupa i da pametna deca znaju matematiku. Nikada neću naučiti matematiku. Miljana mi je rekla da njen tata kaže da su loše ocene sramota za porodicu. Kaže da dobra deca znaju matematiku. Ja sam loše dete.“
Miličin tata se zamislio i malo namrštio, moglo bi se reći da se čak malčice umusio. Milica je pomislila da će se sada sigurno naljutiti i spustila je pogled. Poželela je da kao noj zabije glavu u pesak.
Tata je pokazao na njene crteže na frižideru. Milica je izvrsno crtala, zidovi škole bili su oblepljeni njenim radovima, bilo ih je svuda, osvajala je razne nagrade i svi su je hvalili.
„Kako to misliš nisi dobra? Vidi šta umeš?“
„Ali to je likovno, to je glupo… Za matematiku moraš da budeš pametan, a za likovno ne.“
Tata je opet naborao čelo, tako da su mu se obrve spojile u razvučeno latinično slovo „V“.
Postavio je Milici čudno pitanje:
„Ko je bolji – ptica ili riba?“
Milica uopšte nije razumela kakve sad to veze ima, ali joj je bilo prijatno da priča o nečemu što nije matematika, ni Miljana, ni škola, pa ni Milica sama…
„Kako to misliš – ko je bolji? Kao – ko je brži, ili veći, ili…“
„Bilo kako… Razmisli malo o tome.“
„Ne znam… Ptice mogu da lete visoko, neke brzo, neke sporije, lepe su, neke su baš šarene, ali ima i jednobojnih, na primer beli golub. On može da donosi pisma. A ribe… ribe mogu da vide samo dno mora. Da plivaju, da idu duboko… I one su šarene, imaju peraja… Kažu da neke zlatne ribice mogu da ispune tri želje. Ne znam. I jedne i druge su dobre i zanimljive. Različite su.“
„Da, različite kao matematika i likovno, kao Miljana i ti, kao komšija Pera i ja. I svi smo dovoljno dobri. Ali znaš šta je takođe važno? Da se trudimo da budemo još bolji.“
Tata je zagrlio Milicu i poljubio je u kosu, a ona je pomislila da je, iako su svi tate različiti i dovoljno dobri, njen tata ipak najbolji na svetu.
Autor teksta nepoznat.
Izvor: Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
“Znaš i sama koliko je teško sa jedinice doći do petice. Možda ću da je izvučem iz škole danas, videću…”
– Šta kaže? – Kao da će uskoro završiti ovi pre nas, pa će nas prozvati. Kaže da će brzo ići to sve. – Jel’ vidiš ti, samo nešto čekamo,...
Pedagog Snežana Golić: Naši prosvetni radnici dele se na ZAPISNIČARE i LIDERE
Piše: Snežana Golić, pedagog Ako grubo (i nepravedno, ali poente radi) analiziramo ljude koji rade u školama, uvidećemo dve osnovne kategorije. 1. ZAPISNIČARI - PRAVE UVID I NE REŠAVAJU, VEĆ...
Zašto su ekskurzije skuplje od porodičnih letovanja – na dnevnice nastavnika i lekara mora se platiti i porez
Posle duge pauze zbog korona virusa, đaci širom Srbije kreću na rekreativne nastave i ekskurzije, ali se roditelji žale na cene tih putovanja. Aleksandar Markov, profesor istorije i predsednik Foruma...
Roditelji pozajmljuju novac i dižu kredit zbog proslave mature
Kad saberete šta sve treba platiti za proslavu mature, ne možete a da se ne zapitate kako i roditelji sa prosečnim platama uspevaju to da podmire. - Tako što se...
Nema komentara.