Jedan od najboljih načina da proverimo veličinu nekog čoveka je po tome koja veličina problema može da ga izbaci iz takta. Jer neko je izgrađen od slamene trske a neko od armiranog betona.
Stoga ja, čim počnu da me jako nerviraju i dovode do ludila sitnice tipa spori konobari, gužva u Beogradu, vremenska prognoza, ljudi koji dišu i generalno samo postoje oko mene kao i uobičajne životne frustracije koje svako od nas svakoga dana doživljava, samom sebi postavim jedno suštinsko pitanje –
„Je li Đuriću šta tebe onako stvarno muči? Gde boli?“…
I verujte da to nikad nije nešto sitno. Već uvek nešto veće i bitnije…
I suštinskije…
Ili sam samo sagoreo na max po čemu je moj esnaf oduvek svetski poznat. Pa se sad Pepeo od Mene bori kako zna i ume da pregura još jedan dan.
I koliko god to bilo bolno saznanje, tu se uvek i nalazi lek. A ne u maltretiranju svih ljudi oko mene…
I širenju ružnog i negativnog i zlog svuda gde se pojavim…
Uostalom znate i za ono Njegoševo genijalno – da je hrabrost braniti sebe i svoje od drugog, a čojstvo braniti druge od sebe.
Pročitajte i – Dr Vladimir Đurić: Niko ne može sve, a i da može – džaba mu ako ga to košta mentalnog zdravlja
To važi i za situacije kada mi nismo psihički dobro.
Što moraju ljudi oko nas da ispaštaju…
Najčešće tu nema leka…
On je obično u nama samima…
Pokušajmo tu i da ga nađemo…
Pustite me onih ulickanih automobila što se ne voze da se ne bi isprljali ili oštetili. Da znate gde sam sve sa ovim mojim olupanim i najčešće sasvim neopranim srećan jezdio…
I kako mi je samo drag, dobar, lep i pouzdan…
Čvrsto verujem da isto važi i za Okrpljene Duše. I one su vazda najlepše…
Autor: Dr Vladimir Đurić
