Većini ljudi je poznata ona stara izreka da onaj koji kupuje ono što mu ne treba će na kraju najverovatnije morati da prodaje i ono što mu je najpotrebnije.
Manji procenat ljudi je svestan da vremena i energije takođe nema neograničeno. I da i za njih važi potpuno isto pravilo…
Ko ih razdeli na nebitne ljude i manje prioritetne aktivnosti taj ga jednostavno neće imati dovoljno za najvažnije osobe u svom životu i za najveće vrednosti.
Na medicini postoji jedna okrutna interna šala koja glasi otprilike ovako – tata vrhunski hirurg, mama posvećeni anesteziolog, deca narkomani…
Pročitajte i: Čuda se dešavaju onima koji veruju u njih
I ja bih svakako voleo da me takav neko prvoklasan i požrtvovan leči.
Ali ne bih voleo da živim kao on. Niti da sam mu dete…
Zato su prioriteti veoma važni. I postavljanje jasnih granica. I saznanje da se ne može sve…
Ali da je moguće da ono što je najvažnije bude najčešće i da ga bude najviše.
Pa onda redom. Svakom po zasluzi.
I u skladu sa tim koliko je važno po našem sistemu vrednosti.
Ko tu sebe najpre ispoštuje retko će pogrešiti i možda ga neće baš svi voleti, ali oni do kojih mu je najviše stalo hoće.
A možda će i on sam uspeti da bude među njima…
Autor: Dr Vladimir Đurić
