„Исто тако, угрожавају детињство и они родитељи који су полегли по деци одбацивањем властитих живота, давећи их својом „родитељском пожртвованошћу“ и заштитом.“
Захвалност од деце очекују и они који се обрачунавају са њима каишем или варјачом, и они који се око њих побожно крећу молећи их за макар један подвиг у лепом понашању, „ето, макар вечерас кад дођу ти гости, у знак захвалности тати и мами“.
Не знам како је то било у неким пређашњим временима, али у овом нашем, које живим собом самим, спонтаност у односу родитеља и деце, ако и уопштеу међуљудтским односима, као да је у замирању.
Поставивши дете за сврху сопственог живота, и онда од те „сврхе“ тражити, и то повратним спрегом, унапред планирану добробит као узвраћање, подсећа на све кругове сујеверја чији је образац оно бацање новчићау фонтану уз очекивање да им се та „жртва“ узврати неком жељеном срећом још вечерас.
А, уствари, већ неколико векова, просто не знамо шта ћемо са децом. Од кад смо обратили пажњу на њих, открила су нам се као бескрајно значајна. У равни самосазнавања, препознали смо у себи доживљај да их заиста силно волимо, и да за нас никако не значе само „уста више“, а да заиста не знамо ни то, које је њихово место међу нама, ни зашто смо им толико привржени. То се види кроз читав низ појмова којима као да себи објашавамо зашто смо их, заправо родили, шта им је сврха, кад се на њих толико троши време и новац, за које данас морамо имати сасвим јасна и логична објашњења, ако држимо до себе самих и напредовања у „бизнису“, последњем култу ове цивилизације који је довољан сам себи и не захтева дубља образложења, ни осмишљавања било чим што би га превазилазило. Ти појмови којима се оправдава чин рађања јесу:
