Nakon što sam se detaljno upoznala sa ovim problemom, u dobroj meri sam dobila odgovor na pitanje kako mi može doći đak u devetu godinu učenja, a da ne zna ama baš ništa. Drugi deo odgovora je verovatno u čuvenoj preporuci da se u osnovnoj školi ne ponavlja, treći u tetošenju učenika kojima je škola produžetak zabavišta, četvrti u čestom uvaljivanju mlađih razreda „najslabijim“ kadrovima (srećom, ne uvek!).
Za mene su učitelji bili i ostali najbolji metodičari i didaktičari. Mislim da im mi, iz predmetne nastave, ne možemo prići. Jeste da se specijalizujemo za predmetnu metodiku na nastavničkim fakultetskim smerovima, ali škole su pune onih koji nisu prošli metodiku, pedagogiju, psihologiju na fakultetu. U redu, spremali su te oblasti za ispit za licencu, ali to nije baš isto.
Ako smo i ti i ja završili isti fakultet, a ja predajem u srednjoj školi gde mi najstariji đaci imaju 19 godina, a ti u osnovnoj, gde ti najmlađi đaci imaju sedam godina, meni to nije normalno. Mislim da je rad sa najmlađim uzrastima izuzetno složen i da traži najbolje metodičare među nama. Ogromna je zabluda da se sa tim uzrastom treba igrati. Do desete godine života traje optimalan period za učenje i usvajanje stranog jezika. Posle toga je sve drugačije. Naš Zavod to očigledno ne zna, ili oni koje angažuje ne znaju. Njima je svejedno da li je treći razred prva ili treće godina učenja, jer prva dva razreda ionako služe samo za jezičku senzibilizaciju (!).
Šta nam je činiti?
Iskoristiću ovu priliku da javno priznam sledeće: otkad nam ubrzano uvode novotarije i izmene, a pod maskom reformisanja školstva, i otkad primećujem da to rade ili oni koji nisu ušli u učionicu, ili neki ljudi veoma sumnjivih nastavničkih kvaliteta, selektivno se odnosim prema propisanim zahtevima. Mnogo mi je važnije da posao uradim dobro, nego da slušam razne lezileboviće po cenu da oštetim đake.
Pretpostaljam da u tome nisam usamljena i da veći broj iskusnih nastavnika tako postupa, ne iz otpora prema novotarijama i reformi, već zato što se reforma radi stihijski, neplanski, neusaglašeno i nenormalno. Sa velikim zadovoljstvom prihvatam nove tehnologije (u meri u kojoj mi neopremljenost škole to dozvoljava), neke metode aktivne nastave, dopada mi se i formativno ocenjivanje, integrativna i projektna nastava (kada i gde može, naravno). Međutim, dok ne promene način na koji se od početka radi u osnovnoj školi, ne zanima me preterano šta piše u standardima za osnovni nivo. Na primer.
„Molim kolege koji rade u mlađim razredima osnovne škole da ignorišu ono što im Zavod propisuje, dok ne propišu nešto pametnije“
U tom smislu, molim kolege koji rade u mlađim razredima osnovne škole da ignorišu ono što im Zavod propisuje, dok ne propišu nešto pametnije. Mi bar možemo bez problema da pratimo stranu stručnu literaturu. Najveća odgovornost je na onima koji prvi uvedu strani jezik u život deteta. Mnogo je korisnije da tada uhvate melodiju jezika, da se izmotavaju i imitiraju glasove i izgovor, uče fraze i kratke rečenice, nego da znaju 20 boja i nijansi, 20 vrsta voća i povrća, i sve delove garderobe. Ne punite im glave pasivnim znanjem tematskih rečnika, već rečenicama, izrazima, upitnim i odričnim oblikom.
Sigurna sam da ima vas koji baš tako radite, ali izgleda da ima i onih drugih. Zbog tih drugih će neko dete vući dvojku do kraja školovanja i nikada neće samostalno sastaviti rečenicu. Ako biste mi sada rekli – pa nauči ih ti! – odmah da vam kažem da bih rado, ali prvo pogledajte šta je sve nama u srednjoj školi propisano. Imam utisak da nas ponekad teraju da radimo pogrešno, jer njihova je odgovornost na papiru, koji trpi sve. Naša je u radu sa živim malim ljudima.
I na kraju, mala preporuka za čitanje.
Piše: Ljubinka Boba Nedić
Izvor: Klotfrket
Bravo majstorice. Pozdrav . Ticerka