Svi roditelji žele najbolje svojoj deci, i stotine knjiga su napisane da bi im pomogle da podignu decu na pravi način.
Bilo da ove knjige govore o tigar-roditeljstvu, free-range (opuštenom) roditeljstvu, holandskom, nemačkom ili danskom stilu vaspitanja, sve one šalju istu poruku: ako vaše dete ne bude uspešno, to znači da ste uradili nešto pogrešno.
Međutim, nauka kaže nešto drugo: Pokušavati da predvidite kako će dete ispasti na kraju, na osnovu postupaka njegovih roditelja je isto kao i da pokušavate da predvidite uragan na osnovu lepršanja leptirovih krila.
Razumećete ovo poređenje ako ste čuli izreku, da lepršanje krila leptira u Kini može da dovede do malog komešanja vazduha, dovoljnog da izmeni strujanja vazduha i na kraju izazove uragan na Karibima šest nedelja kasnije.
Roditelji su poput leptira koji lepršaju krilima, a njihova deca su uragani. Način na koji leptiri utiču na uragane je složen, nepredvidiv ali snažan. Uragana ne bi bilo da nije leptira.
Ali, reći ćete vi, šta je sa svim tim uspešnim roditeljima koji imaju uspešnu decu? I sa svim roditeljima kojima ne ide u životu, čijoj deci takođe nikako da krene?
Deluje kao da je to posledica načina na koji su ih roditelji podizali, ali decu zapravo oblikuju mnogi faktori – geni, vršnjaci, kultura. Teško je odrediti šta je od toga bilo presudno.
Da bi utvrdili zašto deca postaju to što postaju, naučnici proučavaju jednojajčane blizance kao i braću i sestre – kako one koji odrastaju zajedno, tako i one koji su razdvojeni na rođenju i odrasli u različitim porodicama.
Odrastanje u istoj porodici ne čini decu sličnijom u pogledu uspeha, sreće i samostalnosti. Zamislite da ste na rođenju oduzeti od roditelja i dati komšijskoj porodici – vrata levo, dok su vaš brat ili sestra dati porodici – vrata desno. Sva dosadašnja istraživanja pokazuju da ne biste bili ni sličniji, ni manje slični nego da ste odrastali pod istim krovom.
Teško je poverovati u ovo. Zamislite koliko bi drugačije bili podizani u svakom domu, od toga koliko bi vas obasipali ljubavlju do toga koliko bi bili strogi, brižni itd. Logično bi bilo da zbog toga braća i sestre odrasli u istoj porodici budu sličniji. Ali to nisu.
Godine 2015, sprovedena je meta-analiza – što znači studija koja obuhvata mnoge, mnoge prethodne studije. Ono što je utvrđeno je da se isti rezultati ponavljaju iznova i iznova, u hiljadama studija, koje obuhvataju preko 14 miliona parova blizanaca u 39 zemalja. Naučnici su utvrdili da je ishod uvek u velikoj meri rezultat naslednih faktora. Geni su ti koji utiču na to šta će postati od deteta. Ali geni ne objašnjavaju sve. Uticaj okoline takođe ima značaja, ali ne dovoljno da bi braću i sestre koja odrastaju u istoj porodici učinio sličnijim nego da odrastaju razdvojeni.
Neki su ove rezultate protumačili tako, da su zaključili da roditelji uopšte nisu važni i da biste postali isto što ste postali i da vas je podizao neko drugi.
S druge strane – ovi rezultati i ne treba da nas čude kad pogledamo koliko jedan te isti roditelj ima različite prisupe svakom od svoje dece. Na primer, jednom detetu će prijati stroge rutine, drugog će one gušiti. Dok jedno dete smatra da je vaše zapitkivanje o njegovim prijateljima znak da vam je stalo do njega, drugo dete će to doživljavati kao zabadanje nosa u njegove stvari. Za jedno dete razvod će biti tragedija, za drugo – olakšanje.
Međutim, to što neki događaj ne utiče na svakog isto, ne znači i da nema uticaja uopšte. Vaše vaspitne metode mogu imati uticaja na vašu decu, ali ne na način koji će ih učiniti međusobno sličnim. Jedno dete će biti ozbiljnije, drugo opuštenije. Jedno će možda želeti da bude poput vas, a drugo potpuno drugačije.
Važno je da znate da imate uticaja na svoju decu, ali na komplikovan način i da je teško predvideti ishode vaših vaspitnih metoda. Zbog toga treba da prestanete da krivite sebe što ne kontrolišete to kakvo će vaše detet postati. Uticaja imate, ali ne i kontrole.
Isto važi i za svakog ko je ikada bio dete: Prestanite da krivite svoje roditelje, ili bar prestanite da mislite da to kakvi ste ispali ima mnogo veze sa njihovim pristupom.
I naravno, prestanite da osuđujete druge roditelje. Skorašnje istraživanje je pokazalo da 90% majki i 85% očeva kažu da se osećaju osuđuvanim od strane ljudi koje znaju kao i od strane potpunih stranaca.
I najzad, budući da ne možete znati kako će na duži rok vaši postupci uticati na dete, fokusirajte se na sadašnji trenutak i na ono što zajedničko vreme znači vama i vašem detetu.
Znajući da su naši postupci poput lepršanja leptirovih krila u odnosu na uragan, možemo se osloboditi pritiska i posvetiti onom što je najvažnije i daje smisao našim životima. Tako ćemo i mi kao roditelji i naša deca biti zadovoljniji.
Dr Yuko Munakata je profesorka psihologije u Centru za um i mozak pri Dejvis univerzitetu u Kaliforiniji.
Izvor: Detinjarije.com
