Sve političke partije (kako u Britaniji tako i u svetu) insistiraju na tome da je jedina uspešna ekonomija ona koja napreduje, i to brže od svih ostalih. Za razvoj je potrebna veća produktivnost: Više proizvoda po jedinici vremena. Sistem je pohlepan i želi još više resursa, ali radnici i mašine moraju da rade – više za manje. Efikasniji procesi (uključujući i više robota) smanjuju količinu ljudske radne snage koja je potrebna. Zato oni koji imaju posao moraju da rade napornije – i duže – da bi zadržali ono što imaju i da bi nastavili rast ekonomije.
U međuvremenu, dok ne dođe do toga da roboti rade sve, nastala je nova klasa prekarijata* slabo plaćenih i nezaštićenih, povremeno i privremeno zaposlenih. Stručnjaci kažu da je nastala u „divljem braku neoliberalizma i globalizacije“. To su svi oni koji rade na crno, „neprijavljeni“, bez papira i za bednu platu. Rade dva ili tri posla kako bi sastavili kraj sa krajem.
Šta možemo da učinimo povodom toga?
1. Vratimo kontrolu nad radnim mestom. To znači da radnici u svim sredinama nađu način da se organizuju i pregovaraju za uspostavljanje prava. Za prekrarijat to bi moglo da znači izgradnja novih digitalnih platformi da pariraju tehnološkim gigantima.
2. Ne zaboravimo da je ovo izazov kako za muškarce tako i za žene. Veći deo stresa i nezadovoljstva koju žene iskuse na poslu dolazi zbog toga što na njihova pleća pada većina (neplaćenih) kućnih poslova. Dok god muškarci ne budu delili kućne poslove i brigu oko dece sa ženama, neće moći da brane humaniji režim rada na poslu.
3. Trebalo bi svi kraće da rade, a ne samo žene. Ta tema već je duže razmatrana od strane „New Economics Foundation“ i postoji sve značajni dokaz za benefite. Niko ne bi trebalo da radi više od četiri dana ili 30 sati nedeljno, čak i u današnjoj 24h/7dana nedeljno ekonomiji.
To bi trebalo da bude velika promena, sa minimalnim uticajem na plate.
…
Ako bi 30 sati postalo novi standard za radnu nedelju, za muškarce i žene, za sve vrste poslova – od doktora do pošte, od učitelja do programera, bilo bi manje stresa i anksioznosti kako na na radnom mestu, tako i kod kuće. Imali bismo više kontrole nad našim životima, više vremena da se posvetimo jedni drugima…
Imali bismo više vremena da se posvetimo novoj radnoj kulturi koja poštuje ljubav, porodicu i prijateljstvo umesto što slavi „naporan rad“. I najvažnije od svega mogli bismo da izgradimo ekonomiju koja će omogućiti ljudima da cvetaju umesto što će večno biti fiksirani u „napretku“ i „rastu“.“
*Prekarijat je neologizam stvoren kombinacijom reči precarius lat. nesiguran i završetkom -ijat iz pojma proleterijat.
Izvor: BIZLife
