Gde si oče?

Poštujem rad umetnika Strome, zato što se hvata u koštac sa teškim temama, koje bi ljudi radije izbegli, poput zavisnosti od interneta, terminalnih bolesti i samoprezira.

I u ovoj pesmi, skrivena iza brzog ritma i pevljivih stihova – snažna je poruka, o „ocu koga nema“, koji je samo figura, poput lutka. Danas je vrlo uobičajeno da je otac odsutan iz porodice; pre svega, očevi danas rade mnogo i prekovremeno. Najčešće, kad se vrate s posla, umorni su, i takođe su u očima deteta „lutka“ koja sedi i gleda televizijski program, kao otac na početku ovog spota. Izostanak bliskosti sa detom, spontane igre s njim, izostanak razgovora, i usmeravanje na „zajedničko gledanje u telefon i TV“ – produbljuje ovu otuđenost.

„Skriveni“ otac se često idealizuje, a majka može da govori, kao majka iz ove pesme: „Otac radi, rad je vredan, a i u dobrom je društvu“. Tako dete dobija duplu poruku, da je rad dobar, ali da je boravak kod kuće – manje vredan, i da je društvo kod kuće – nedovoljno dobro za oca. Idealizovani otac je „lutka“ koja je uvek nasmejana, ali čiji smeh dete ne čuje.

Ma koliko društvena sredina usmeravala priču na to da škola, vrtić, i i sve te slobodne aktivnosti poput sporta, raznih škola matematike i stranih jezika – razvijaju dete, dete iznad i pre svega razvija porodica i odnosi u njoj. Najsnažnije figure za detetov razvoj upravo su otac i majka, i oboje su jednako važni, a posebno je važan kao model identifikacije – roditelj koji je istog pola kao i dete. Likove oca i majke uvek nosimo u sebi, ma koliko godina da imamo.

Dete kroz odnos sa ocem, i posmatrajući kako se otac ponaša prema majci i drugima – uči šta znači biti muškarac, šta znači bliskost i šta znači poštovanje i ljubav. Deca uče po modelu, i ako je model – udaljeni otac, i dete može da sledi takav model u budućnosti, kada. kao odrasla osoba i samo bude formiralo porodicu. Baš kao u ovoj pesmi, i dečak jednog dana postaje – lutak.

Zato je veoma važno da se svi, kao roditelji zamislimo – šta je nama zapravo važno i kako provodimo vreme sa svojom decom.

Postoji još jedan nivo značenja u ovoj pesmi. Stromae je doživeo porodičnu tragediju, njegov otac je stradao u genocidu u Ruandi. Ali, lik oca nastavlja da živi u njemu, čak i kad ga fizički više nema. Najjasniji glas u ovoj pesmi je „Gde si, oče?“ Ponekad je umetnost taj kanal kroz koji osoba može da pokaže čežnju za roditeljem, tako da ta čežnja postane javna i podseti i druge da je u redu žaliti za ocem koga nema.

Razmišljam koliko toga kao roditelji ipak možemo, sve dok smo živi, dok razmišljamo, dok se menjamo, dok osluškujemo svoje dete, i razgovaramo s njim, licem u lice. Onako kako treba da bude, kao osoba s osobom.
Možemo mnogo i kroz psihoterapiju. Možemo preispitati naše odnose, postati bliži sa nekim članovima svoje porodice, postaviti zdravu distancu s nekim drugim članovima, možemo ponovo definisati šta znači biti dobar roditelj, možemo se „pozdraviti“ s roditeljem koga više nema, možemo preboliti rastanke i gubitke. Možemo mnogo, u odnosima koji su lekoviti, kada je preko puta osoba kojoj možemo da verujemo i koja pokušava da nas razume.

Biljana Ćulafić, diplomirani pedagog i sertifikovani sistemski porodični i EMDR psihoterapeut

Izvor: Detinjarije.com