I dečak je dete

Piše: Snežana Golić, pedagog

Štaaa?? Muško, a plače? Cmizdravac mali, kilavi plačljivko, „devojčica“, seka Persa, nedostojan velike titule „sinčine“, ponosa roda i prezimena.

„Sinčina“ (NI)je neko ko non-stop nosi loptu ili mač , „bori“ se za svoja prava jasno i glasno (tj. otima, gura , udara..). Granica između neusvojenih društveno opravdanih načina komunikacije i „sinčine“ je tanka. Lako dolazimo u zabludu po ovom pitanju.

Mala diskriminacija, oprostite mi, ali malo zbunjenije su tate. Kada bi jednog neosvešćenog roditelja,  koji ima sasvim opravdanu želju – da njihov dečak postane „pravi muškarac“ , pitali kako tačno želi da se  sin ponaša, neretko bi smo dobili opis koji tata, kao ni većina muškaraca, nisu uspeli da zadovolje. Uz mrvicu karikiranja opis zvuči ovako:

„Da bude jak fizički i psihički sa 5 godina najkasnije (a to, iz pogrešne perspektive zbunjenog roditelja,  postiže prikrivanjem emocija i slično – ne plači, ne kmezi, udari i ti njega, trči iako ti se ne trči, odlično igraj fudbal ili nikako – ti si mlitav, kilav i nesposoban ili najbolji (sredina ne postoji). Budi visok i mišićav , spretan, brz i fer igrač.“ Ako te pobede : „Znao sam da ne možeš. Tačno sam znao da si nesposoban da se potrudiš , kidaš, grizeš. Šta ima veze što si dete kome to nije baš jako važno? Meni je važno, moram da kažem drugarima kad odemo na pivo. Nemoj da me ne poslušaš kad te popreko pogledam!!! Ja sam muškarac i ti moraš da me uvažiš iste sekunde !! Ali nemoj sine da pobrkaš, druge ljude ne treba baš tako da slušas, ipak si ti sinčina-moraš malo biti butovan i da znaš da se odbraniš i zauzmeš za sebe! Najbolje bi bilo da i ti druge tako mrko gledaš i ideš ka svom cilju – ti si muškarčina, nemoj mi se mnogo cerekati. Kako to misliš, nećeš na utakmicu? Pih, koji sam ja maler, pa dobio takvog sina. Ja kad sam imao 3 i po godine obožavao sam Zvezdu, a ti ništa!! Na majku si, ona pravi od tebe devojčicu.

Idemo dalje… nemoj da mi sedaš u krilo pred ljudima, nisi devojčica. Ali kad ja hoću da te zagrlim – dotrči, ajde brže, još brže..a ne ko neka devojčica. Kako to misliš, hoćeš da se igraš sa lutkama? Pa nisi valjda devojčica? Pao i sav se razbio, pa šta? Ne vrišti mi tu kao neka devojčica. Šta si navalio da se zahvaljuješ i budeš kulturan, deluješ kao neki slabić….zahvali se čika Peri, poljubi ga! Ajde poljubi ga, on je moj drug, pa mu se ti zato sigurno raduješ! Ali nemoj sve redom da ljubiš, nisi devojčica.. O tome da moras biti sa svim peticama i da ideš na takmičenja neću ni da raspravljam – to se podrazumeva. Ali da se družiš sa mangupima, a ne sa rim štreberima- autsajderima…“

Meni se, kao autoru, vrti u glavi od ovih zahteva. A zaključci koje dete može da donese su sledeći:

• Nisam dostojan da budem sin mom velikom, nepogrešivom tati. Nikada neću biti kao on, prestaću i da se trudim. I onako nemam nikakve šanse da budem dovoljno dobar.
• Devojčice su škart ovog društva. Ženski rod je slab, kilav i manje važan.
• Pokazati emocije je loše, ma imati emocije je loše.
• Snaga i brzina presudni su u životu jednog muškarca. Kompromisi su slabost.
• Nije poenta učestvovati i baviti se sportom. Poenta je pobediti i biti najbolji. Vredim samo ako pobeđujem. Kad gubim treba da budem očajan , ali da to niko ne vidi.
• Moram biti odličan djak, sve drugo je katastrofa, jer sam glup (roditeljske đjačke knjižice su se negde u selidbama zagubile za zauvek).

Imajmo razumevanja za proces odrastanja, padove, uspone, jake emocije koje deca ne razumeju, dileme i trileme malih očiju suženog znanja, individualnost, različitost. Dajmo im krila da se pronadju i upoznaju sebe. Isključimo projektor svojih želja i uključimo srce koje voli i podržava bez uslova.

Muskarac je ODRASLA osoba, ne zaboravite. A dete je dete, muško ili žensko, nebitno.

Izvor: Detinjarije.com