Draginja Knezi je Somborka koja živi u Moskvi i radi kao kreativni direktor u reklamnoj agenciji Ark Scholz & Friends. Ali pre svega, ona je mama troje dece – Gvozdena (8), Vide (4) i Varvare, koja uskoro puni godinu dana. Želeli smo da znamo kako izgleda živeti, raditi i podizati troje dece u ovom velikom gradu, a Draginja nas je podsetila na to da je život sastavljen od bezbroj „malih“ i „običnih“ sreća, koje treba tražiti tamo gde ste uvek kod kuće, ma gde se na ovoj planeti trenutno nalazili – među svojim najbližima.
Zabeležila: Jovana Papan
Kako si se našla u svetu advertajzinga?
Slučajno, kao i većina. Kad sam bila još sasvim mala, maštala sam o tome da se bavim reklamom. Kada sam 2000. godine došla u Moskvu, u posetu bratu, rešila sam da tu i ostanem. U to vreme reklamna industrija u Rusiji još nije bila tako razvijena i postojala je velika potreba za ljudima koji su otvoreni ka novim oblastima primenjivanja svojih sposobnosti. Ja se nisam plašila da probam, iako nisam imala nikakvog iskustva.
Kako izgleda tvoj radni dan i šta je najzanimljiviji deo posla?
Na poslu je sve zanimljivo. Odnosi među ljudima u kreativnoj agenciji obično su neformalni i drugarski, nekako porodični. I kod nas je tako, nema stroge hijerarhije, niti naročitih pravila ponašanja. Ljudi su opušteni i osećaju se kao kod kuće. Svi se dobro razumeju i dobro slažu, jer bez toga je nemoguće raditi. Advertajzing je timski rad, a radni dan u kreativnom odeljenju je – kreativan. Mnogo razgovora, mnogo humora, mnogo emocija. Misli se brzo i radi se brzo – takva je priroda posla. Moj posao je u suštini igra, samo sa puno odgovornosti.
Zašto Moskva? Kako je živeti i raditi u njoj?
Moskva je lep grad i u to vreme je, za razliku od Srbije, bila puna mogućnosti za mlade ljude. I sada je to tako, po mom mišljenju. Mada verujem da je, van granica Rusije, vladalo i vlada drugačije mišljenje, formirano uglavnom na osnovu predrasuda. Ja jako volim Moskvu.
Kako spajaš svoj posao sa roditeljstvom?
Nikad nisam videla to kao problem, iskreno. Možda zato što to i nije problem. A možda je meni to tako lako zbog toga što je moj posao takav kakav je. Ja mogu da povedem decu na posao, i na mnoge sastanke. Čak sam i na sastanke sa klijentima išla sa bebom, jer sam dojila. Dok sam bila trudna, radila sam do porođaja. Posle porođaja, mogla sam da radim od kuće, jer za moj posao nije neophodno sedeti u ofisu. Mi nemamo bake i deke u Moskvi, imamo njanju, tako u Rusiji zovu dadilju. A naša njanja se zove Galja. Ona je kod kuće sa decom dok sam ja na poslu. Postala je član naše porodice, u kojoj je već sedam godina – od Gvozdenove prve godine. Deci je ona kao baka. Eto, tu sam imala valjda sreće, da nađem takvog čoveka koji nas voli i kog mi volimo.
