Intervju - Gordana Rakulj: Tajne iz života lutki od čarapa

Pošto smo želeli da saznamo kako se to čarapama, uz pomoć veštih ruku, udiše novi život, zamolili smo Gordanu da nam ispriča poneku tajnu iz života lutki od čarapa.

Gordana Rakulj Radovanović pravi očaravajuće lutke od čarapa i autorske lutke od tekstila. Na svom blogu „Tajni život čarapa“ već duže vreme svojim poštovaocima predstavlja nove radove, a nedavno je osmislila i kolekciju unikatnih lutaka koju je nazvala „Čarapići“ za beogradsku prodavnicu umetničkih suvenira „Beoizlog“. Svaka lutka je unikatna, meka i draga, šivena rukom sa velikom ljubavlju, i prosto stvorena da je vole mala i velika deca od 0+ do 100+ godina.

Razgovarala: Jovana Papan

Ko je Gordana Rakulj Radovanović i čime se sve bavi?

Rođena sam u Beogradu. Posle završene Srednje dizajnerske škole, upisala sam studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Diplomirala sam vajarstvo u klasi profesora Tomislava Kauzlarića. Poslednjih godinu dana vratila sam se staroj ljubavi – izradi lutaka od tekstila.

Kako si došla na ideju da počneš da praviš lutke?

Lutke sam pravila još u srednjoj skoli. Posle izvesne pauze, nastavila sam sa njihovom izradom za vreme i posle studija. Teorijski deo diplomskog rada mi je, po ličnom izboru, bio „Lutkarstvo“.Oduvek me je privlačila izrada lutaka, naročito od tekstila. Kada sam pre godinu dana počela ponovo da ih pravim, to je bio samo logičan nastavak mog prethodnog iskustva.

Otkud zamisao da se lutke prave od čarapa? Da li je teže ili lakše na ovaj način praviti lutke?

Lutke od čarapa se već neko vreme prave u svetu. Kada sam ih videla na internetu, potpuno su me osvojile. Setila sam se i svoje prve lutke koju sam još kao devojčica napravila baš od čarape. Počela sam da ih pravim, i posle izvesnog vremena dolazim do sopstvenih, originalnih rešenja. Izrada ovih lutaka u tehničkom smislu nije teška, ali u estetskom nije jednostavna. Mora se kontrolisati forma, koja zbog mekog punjenja i čarape koja je elastična, može da pobegne, da izgleda neubedljivo i loše. Poznavanje forme i oblika mi puno pomaže. Pokušavam da u lutke unesem jednu duhovitu notu i ličnu poetiku. To radim odabirom određenih boja, oblikom dugmadi, načinom na koji prišivam konac i njime iscrtavam oči, usta, nos. Aplikacije i detalji urađeni u neujednačenoj dužini i neujednačenom debljinom konca i pažljivo odabranim bojama čine da one budu likovno i estetski prihvatljive.

Odakle dobijaš inspiraciju, da li imaš uzore među kolegama iz sveta koji se bave ovim kreativnim poslom?

Inspiracija se nalazi svuda, u dobroj ilustraciji, filmu, snu, događaju iz života, muzici… Rad kolega za mene je uvek inspirativan i predstavlja dobar podsticaj. Kod nas se malo ljudi bavi izradom lutaka. U svetu to nije slučaj. Postoje visoke stručne škole, ozbiljni časopisi, izložbe posvećene autorskoj lutki. Kada sam, nakon izrade lutaka od čarapa, počela da radim krpene lutke i da razmišljam o autorskoj lutki, puno su mi pomogle knjige i uputstva kolega iz Japana.

Kako deca reaguju na ove lutke, koje se razlikuju od trendi igračaka iz tržnih centara?

Deca iznenađujuće dobro reaguju na moje lutke. I mala i velika. Dobijam dirljiva pisma mama čije su bebe svoje prve reči izgovorile uz moje lutke. Deca s njima spavaju, pričaju, igraju se. To mi je veliki kompliment, jer su ona najbolji kritičari – iskreni i nepotkupljivi.

Da li je teško rastati se od lutke kojoj si posvetila puno vremena i rada, onda kada ona konačno nađe kupca?

Moram biti iskrena i reći – ne! Znam da ih uzima neko kome su se jako svidele i ko će ih voleti i čuvati. Ta me misao uvek umiri. Tu su i njihove fotografije koje čuvam kao dragoceni dokument i neku vrstu uspomene.

Da li su tvoji kupci češće deca ili odrasli, kolekcionari i zaljubljenici?

Različiti profili ljudi ih kupuju – mame, tate, tetke, bake. Nekada su poklon voljenoj osobi, devojci, prijatelju. U Srbiji još uvek nema kolekcionara ili ja nemam tu informaciju. Fanovi postoje i često mi naručuju lutke kao poklon sebi ili nekome.

Kakvi su tvoji dalji planovi, želje?

Kao svako ko nešto stvara, volela bih da moj rad vidi i upozna što više ljudi. Želim da još puno radim na mojoj autorskoj lutki i usavršavam je. Taj put je dug, ali lep.

(Intervju objavljen u časopisu “Roditelj & dete”, novembar 2012.)