Kada je trebalo ilustrovati Vaš tekst, obratili ste se ilustratoru Aleksandru Rotu. Kako je došlo da Vaše saradnje?

Za pravim ilustratorom sam tragala nekoliko meseci. Želela sam da pronađem osobu koja će moj tekst ilustrovati u skladu sa estetskim potrebama dece od 3 do 10 godina. Sa iskustvom stotine odgledanih crtanih filmova, savremeno dete se ne može zadovoljiti gledanjem srednjovekovnih ikona, dok sluša priče o Nemanjićima. Znajući to, želela sam da ilustracija bude moderna, šarena, uzbudljiva, da oživotvori priču koja se dogodila pre nekoliko vekova – i mislim da je Aleksandar Rot u tome zaista i uspeo! Takođe, za tekst sam obezbedila tri recenzenta (2 istoričara i docentkinju za medijavistiku, sa odseka za istoriju). Bilo mi je izuzetno važno da delu obezbedim istorijsku tačnost.

Da li je bilo teško od ideje stići do realizacije?

Sam stvaralački proces je za mene bio užitak od početka do samog kraja. Kao zaposlena žena sa detetom, koristila sam za pisanje jedino slobodno vreme, koje pripada samo meni – a to je rano jutro, od 6h do 8h. To je ujedno period kada je mozak još uvek čist i svež, neopterećen informacijama koje ga sa svih strana napadaju kako dan odmiče. Ono što je bilo teško, jesu bili pokušaji da obezbedim izdavača, ili sponzora za objavljivanje knjiga. Iako se ideja svima svidjala, ali na kraju sam bila prinudjena da sama isfinansiram celokupni proces. Ali, nikada se nisam pokajala!

Kom uzrastu ste namenili ediciju i na koji način ste ispričali priče o srpskim vladarima?

Pišući, imala sam na umu publiku od 3 do maksimalno 9 godina. A onda se u praksi ispostavilo da nastavnici u školi koriste moje knjige da bi deci (od 11, 12 godina starosti) približili srednji vek. To je, verujem, zato što današnji tinejdžeri imaju internetom modifikovan mozak: zahtevaju atraktivnu sliku i kratku, sažetu informaciju.