Toliko drugačije da samo leži. Da ne pita da li su deca jela. Ni koliko su pojela. Ni kako je bilo u školi. Ni da li su imale uz sebe dovoljno vode, dan je bio vruć za ovo doba godine. Toliko bolesna da se nije setila ni rođendana svoje drugarice. To je bilo toliko čudno dočekati od nje, da je drugarica uveče zvala da pita da li je živa, jer zna se ona rođendane ne zaboravlja. Živa je rekao sam, ali jedva…
Mislio sam dremnuće danas, eventualno sutra još malo i stvari će opet biti kao pre. Ustaće i pitaće, da li je ona zaslužila jednu jaku kafu i reći, večeras uključujem šareno, priložite svoje šarenilo. Zaliće svoje biljke koje obožava i posvađaće se sa anturijom jer je ta biljka nervira iako cveta (uvek mu kaže šta ti je bre šta si se tako zakovrnuo, uspravi se malo neće me kupiti taj tvoj čudni cvet!). Ali anturijum ne haje, i dalje se krivi na jednu stranu, a nju to nervira. Nije čak rekla ni svoju omiljenu – Čoveče, pa mene danas skoro niko nije poljubio!!! A, mi, deca i ja se onda utrkujemo ko će da je ljubi. Ne, ništa od svega toga. Samo spava. Kad je pipnem, gori. Pije neke andrmoce od lekova i kad joj kažem da mora da se istušira jer sam lek ne uspeva da joj skine temperaturu, ona se samo još više sklupča pod tri jorgana i kaže: -Nema načina da ustanem, samo ako me odneseš… i nastavi da spava. Kapiram, to ipak nije san, to je stanje polukome, one u kojoj goriš a ne sagorevaš. Ona, koja uvek ide kod doktora bez pogovora, jer kaže: ”Neću da mi sutra kažu, gde ste bili do sad! Da ste samo malo ranije došli!“ ovaj put samo odmahne glavom i kaže: -Ma neki virus je, zakucao me ne pitaj…“ i zatvara oči…
Takvu je nikada nisam video. U stvari samo jednom, kada je imala mastitis i temperaturu 40 stepeni, ali tada sam zvao sve redom da pomažu – babe, strine, komšinice… bio sam užasnut koliko je plakala i koliko je bolelo… A koga sada da zovem? Deca su velika, očekuje se od mene da mogu da se brinem o svojoj porodici, i da, da brinem znam, ali… da uključim šareno, da sve sa aplikacijama treba da izvrnem pre pranja i da crno ne treba da perem praškom za belo – to ne znam. Starija ćerka mi je skrenula pažnju tek kada smo već upropastili par njenih bluza: -Tataaa, kako to ne znaš? Vidi sad na šta liči ova majca…
Takvu je nikada nisam video. U stvari samo jednom, kada je imala mastitis i temperaturu 40 stepeni, ali tada sam zvao sve redom da pomažu – babe, strine, komšinice…
Mnogo su žene iskomplikovale stvari, i ti proizvođači odeće… to je užas, ali naučio sam da džemper ni slučajno ne smeš da opereš na više od 40 stepeni. Naravno, na teži način. I da sudomašina ne može da opere zapeknutu šerpu. I da to čudo, koje smo bogovski platili, žene uopšte ne koriste za plehove, jer naravno ne mogu da stanu… ili samo pleh i može da stane. Više od tri šerpe takođe nikako. A verovao sam da će joj ta mašina olakšati život.
Na teži način sam naučio da gulaš, dok ga podgrevaš, mora sve vreme da se meša(otud ona zapeknuta šerpa). Popio sam kritiku mlađe ćerke kada sam bacio parče hleba u smeće. Taj užasnuti pogled je sve rekao: Ali tataaa, odakle ti ideja da hleb baciš u kantu? Pa, znaš da ostavljamo pticama! Pravdao sam se da je to samo malo parče, ali uzalud …mamina mala kopija je bila ljuta. -Hleb se ne baca u smeće! – ponovila je reči svoje majke koja je ležala pod jorgan planinom, ne sećajući se ni nas, ni ptica koje hrani, u agoniji virusa. Odmah zatim je, pokazujući prstićem na kupus koji sam sekao za salatu strogo rekla: – Ni to se ne baca!!! Prirodne otpatke stavljamo u kompost. Tu sam se ja osetio uvređenim, -Pa, to valjda znam! Ja sam vam napravio tu kutiju za kompostiranje! Ona će da mi kaže…
Svašta sam naučio za tih nekoliko dana. Najvažnija lekcija bila je koliko je ljudsko telo krhko. Skoro koliko i porodica bez žene. Ona je oslonac, organizator, majka, kuvarica, sobarica, psiholog, utešiteljka, animator, pratnja, oslonac.
Ništa manje zanemarljiva nije bila ni lekcija iz ekologije. Moje ćerke su svaki čep koji sam planirao da bacim, vadile iz kante ili mi otimale u letu i skupljale. Tim čepovima pomagale su neku humanitarnu organizaciju, koja je prodajući čepove koji su od najtvrđe i najskuplje plastike, kupovala ortopedska pomagala za osobe sa hendikepom. Svu staklenu ambalažu su čuvale, prale i sklanjale u podrum za sok od paradajza i sok od višnje i zove, koji će sa majkom praviti kada ozdravi. Naučio sam i da koristim usisivač na vodu. O da! I još uvek mi nije jasno njeno oduševljenje tom skalamerijom. Zar nije bilo neuporedivo lakše zameniti papirnu kesu?
Desile su se još neke drastične promene. Deca su promenila svoje ponašanje na bolje, da ne poveruješ! Prestale su da se svađaju, i starija je pomagala mlađoj da uradi domaći. Podsećala ju je da odnese uplatnicu za rekreativnu i da ne zaboravi kesu za likovno. Čak su i šah igrale, izgleda da je šah igra za ozbiljne situacije. Videlo se da brinu, i da je situacija vanredna. Ušunjale bi se kod mame u sobu i polako je pitale da li hoće čaj i da li joj treba nešto.
