Piše: Natalija Tomić
U svakoj, pa dobro, skoro svakoj porodici koja ima bar jedno dete, nekako se uvek podrazumeva ko je dežurni krivac. Počne to već nekoliko dana od rođenja. Nakon početne euforije, mame i tate veoma brzo shvate da su izlaskom iz porodilišta izgubili svoj planer. Nema više zakazanih pedikira, manikira, pozorišta, kafana, večerica sa društvom, spavanja kada im se spava… pa čak ni do toaleta se ponekad ne može. Trpite svašta, a još ako niste navikli da trpite, nastaje kolaps. Vaše mesto, maženog i paženog, zauzela je beba. I koliko god vi tu vašu bebu voleli, navike su navike. Teško se odričemo privilegija. Pritom, odjednom niko više ne razume kroz šta prolazite. Ma ne da ne razumeju, nego ih nije ni briga. Dok po pedeseti put prepričavate sve faze porođaja, više vas niko ni ne gleda. Oduševljavaju se bebom, njenim okicama, ušima, ručicama, prstićima… i traže svoje nasledne gene.
E, to vam je prvi šok. Ostali tek slede. Nahranite bebu a ona povrati. Promenite pelenu, a beba je odmah ukaki. Plače duže od dužine strpljenja ostalih ukućana. Ukoliko dozvolite da u toj priči učestvuje bliža i dalja rodbina, veoma brzo će vas proglasiti za nesposobnog roditelja. Ih, kako su oni sve to radili brže, bolje, lakše…
Ako kojim slučajem imate i kućnu pomoćnicu, ona vredi kao bar tri svekrve ili tašte. Em vam pametuje, em na priču troši skupo plaćenu satnicu koju bi trebalo da posveti wc šolji. A vi morate da ćutite. Kućnu pomoćnicu da ne uvredite jer eto od nje zavisi idealna slika vašeg doma, a familiji je zaista šokantno da kukate pored svih privilegija dvadesetprvog veka. Pobogu, imate privatne lekare, zamenu za mleko, interfone, flašice, pelene koje bacate, pa još i pomoćnicu. U stvari, kada uporedim moju baku i mamu, i uslove u kojima su podizale svoju decu, zaista je razlika ogromna. Najblaže što mogu da kažem današnjim mamama: Kukanje je neumesno. Ali, nekim čudom, ja vas razumem. To vam je kao kada malo dete ima sve što poželi pa prestane i da razmišlja i da se raduje.
Počne takav roditelj da se pita: “Šta sa mnom nije u redu? Zašto ja ne umem tako lagano da roditeljujem?” I iz svoje muke, počne da traži odgovore i opravdanja. Pravda se i kome treba i kome ne treba. I za šta treba i za šta ne treba. Pošto ceo dan gleda u svoje dete, a ono je ionako glavni uzrok skoro svih komentara upućenih vama – zbunjenom roditelju – logično je da sve svalite na nas.
Zar vam se nije bar jednom dogodila situacija sa prljavom pelenom? Neko je došao u posetu a bebi je pelena puna. Naravno, rećićete: “Promenila sam joj pelenu pre pet minuta i odmah se ukakila.” Pravdate se? Neeeee…. Počeli ste da okrivljujete nas!!!
I nakon tih prvih krivica, slede nove, brojne, razne, opravdane, nebitne, prave ali i lažne. Ispala vam je kašica na tepih, pa niste valjda ludi da se prijavite kada već imate koga da okrivite. Najlakše je reći da je dete isprljalo pod, zid, razbilo čašu… A ovo je samo jedan primer u moru brljotina. A samo da se zna. Ovo je specijalnost uglavnom tata i to maksimalno koriste dok mogu. A mogu sve dok dete ne progovori. Kada počne da priča, mama je maher da iz tog malog, slatkog anđela izvuče sve moguće informacije.
Kako rastemo, rastu i krivice. U prodavnici nam nije neka pokvarena mesarka uvalila ćošak od salame, nego smo nesposobni. Nesposobni smo da u pekari kupimo sveže kifle, da izbrojimo kusur, da se sklonimo da nas ne poprska auto koji projuri baš kroz baru. Ako se sapletemo na neko iznenađenje na putu, tamo gde mu mesto i nije, sledi rečenica: “Gde gledaš šeprtljo?” A ono kada dođemo sa sporta izguljeni i sa modricama, omiljena vam je ona stara: “Pa dobro bre dete kud letiš ko muva bez glave?”
Kada nas neko maltretira, pitate nas kako smo se baš mi našli tom nekom na putu. Kada se sa nekim posvađamo pa ne damo na sebe, gledajući u nebo, nekog pitate “Na koju budalu je ovo dete povuklo?” Kada sledeći put pustimo i prećutimo pitate nas: “A jesi li ti mutav?” Pocepana jakna je prava pikanterija. Nije kriv domar koji nije sposoban da zakuca eksere i zavrne šrafove koji vire iz većine stolica i klupa, već vaš ljubimac koji je bahat i nemaran.
I tako rastemo naviknuti da smo mi krivi za sve. I da se osećamo loše. I da se izvinjavamo. I da još i poverujemo u to. Jer kako drugačije? Ako vi kažete da smo krivi ko smo mi da kažemo da nismo. Ma ne smemo da imamo ni različito mišljenje od vas. Zato ja, kada vidim namršteno lice mog roditelja ili čujem malo grublji tonalitet, kao iz topa pitam: “Jesmo mi nešto ljuti na mene?” Ako vi odlučite, moramo svi da budemo ljuti. Grupno. Nije problem da i ja budem ljuta na sebe, nego daj da prvo saznam zašto.
Pokušajte da poverujete:
Ako pada kiša, kući ćemo doći mokri. Ako je vaspitačica nepravedna, nećemo voleti vrtić. Ako glup vozač uleti u rupu punu vode, bićemo isprskani. Ako je učiteljica stalno nervozna, nećemo želeti da idemo u školu. Ako je kasirka podla, ukrašće nam deo kusura. Ako nas ne gajite da imamo emocije, nadrljaće i ovaj bez i onaj sa emocijama. Ako je nastavnik nezainteresovan, nećemo ništa shvatiti. Ako psi lutalice šetaju ulicom, ugrišće nekoga. Ako lopov nije u zatvoru, ukrašće nam nešto. Ako autobus preskoči našu stanicu, zakasnićemo. Ako pojedemo pokvarenu pljeskavicu, povraćaćemo. Ako nam kupite telefon, koristićemo ga. Ako vozač proleti kroz crveno na semaforu, nastradaće neko. Ako diler slobodno prodaje drogu, neko će početi da se drogira. Ako majstor nije dobro zakačio policu, otpašće. Ako pedofil nije zatvoren, napašće nekoga. Ako nam ne objasnite, nećemo shvatiti. Ako proizvodite oružje, biće rata. Ako nam ne kažete, ne možemo da znamo. Ako je ubica na slobodi, ubiće nekoga. Ako se vi ne promenite, ništa se neće promeniti.
Znate, svakome jednom dosadi da bude kriv za sve.
Autor knjige “Sedam smrtnih virusa”
Izvor: Detinjarije.com
