Piše: Natalija Tomić, 17 godina
Sređujem dokumenta ovih dana, brzo će kraj avgusta i početak školske godine. Ne verujem da već polazim u treću godinu srednje škole. Kao da je bio juče mart, 2019. godine kada nam je virus prekinuo redovnu nastavu. Sve se nekako pomešalo, spojilo, pobrkalo… A mislili smo da će za dve, tri nedelje virus da bude prošlost.
Ne dve tri nedelje, ni dva tri meseca, sada već počinjemo da brojimo godine. Nekada sam bila sigurna da je medicina svemoćna. 21.vek je za mene bio superioran. Živela sam u ubeđenju da za sve postoji rešenje. Sada počinjem da verujem da smo pred prirodom još poprilično nemoćni. Vratila sam se korak u nazad. Mnogo smo poleteli a ustvari priroda nam nije dala krila za let već noge, da čvrsto stojimo na zemlji.
Ali, da se vratim u ovu 2021.godinu. Trenutno stanje je neodređeno. Nemamo tačnu predstavu šta se dešava. Informacije se menjaju iz dana u dan. Svako ima svoju logiku i svoju istinu. Iskomplikovalo se baš.
Ustanem jedno jutro na levu nogu. Ma na dve leve noge. Sve me nervira. Posebno što se ne zna ni šta radi, ni gde se može… Negde bih da otputujem ali te treba test za odlazak, te test za povratak, te neki zatvaraju granice, a neki uvode policijski čas… Proći će mi leto bez novog pečata u pasošu.
Onako sva nervozna, da razbijem maler, pozovem drugaricu da odemo na kafu. Sedimo tako u punoj bašti, ćutimo i zveckamo kašičicama o šoljice kafe. Izmutile smo šlag pa mahinalno stavih kašičicu u usta da poližem višak. Na stolu pored šolje stoji maska. Maskom sam obrisala desetine stolova. Polizala sam isto toliko kašičica i šolja. To su one koje tamo za šankom samo mućnu pa u krug.
Častila sam sebe novim sjajem za usta. Pola sata se šminkam. Skinula sam sve fore sa interneta. Samo za usta potrošim bar deset minuta a onda shvatim da moram da stavim masku. Na plus četrdeset se dodatno preznojim, sjaj poližem ili obrišem maskom pa tamo gde sam pošla stignem rastopljena.
Posebno poludim kada pođem negde a zaboravim masku. Kažu da je maler da se vraćaš kada negde kreneš, pa sve džepove prevrnem da nađem neku zaturenu masku. Kada je iščeprkam, raširim je da proverim u kakvom je stanju. Ako je nosiva, rešen problem.
A da ne spominjem koliko puta mi je ta ista zaštitna maska ispala. Podignem je sa zemlje, protresem, dunem u nju i vratim na lice. Da mi je neko rekao da uzmem nešto sa trotoara i stavim na lice, tačno bih ga proglasila ludim. Sad se navikosmo i na to. Maska je maska, čista ili prljava. Obavezna je.
Ne znam kako vi, ali u našoj živahnoj petočlanoj porodici, kutiju maski ispraznimo za dva dana. Samo uzimamo dok ih ima. Kada se vratimo kući, spuštamo ih usput na komode, stočiće i u fioke. Kada ih više nema u kutiji, uzmemo onu koju nađemo. Ko te pita čija je. To se zove kolektivni imunitet.
Vraćajuči se sa kafe, uđem u autobus, poprilično pun. Sve lepo obeleženo, ulaz, izlaz, sedišta koja treba da ostanu prazna, obaveštenja o rastojanju i maskama. Ma kao da su svi nepismeni. Na deset putnika daj Bože da jedan nosi masku. Kašljucaju, kijaju, zevaju, hukću… Izašla sam stanicu ranije pa polako peške do kuće.
Kod kuće roditelji piju kafu, gledaju vesti, opet neki spektakl. Pitam: „Šta mislite o tome da se vakcinišem?“. Malo popričasmo, mislim šta još ima da se priča ali ajde da damo na značaju toj odluci. Pitaju me da li bih volela neku određenu vakcinu. A ja već smorena od Korone kažem: „Ma može i ova najjeftinija, kineska“. Popadaše ljudi od smeha.
Kako još nisam punoletna, morala sam kod pedijatra po potvrdu da mogu da primim vakcinu. A i vakcinu nisam mogla da biram. Dadoše mi onu „skuplju“, moderniju… Ma ok. Daj šta daš samo da se više rešimo korone, maski, testova… da mogu na miru da ližem kašičice po kafićima.
To jutro, kada mi je bila zakazana vakcinacija, ponesem sa sobom knjigu koju sam napisala. Medicinska sestra me je vakcinisala protiv jednog virusa a ja nju protiv „Sedam smrtnih virusa“. Jedan prema sedam, ali ipak je fer plej. Ionako u knjizi lepo piše:
„ Ova knjiga je moj aplauz u osam…
Ljudima koji su dokazali da su sposobni, jaki, hrabri i mudri. Veliki aplauz lekarima i medicinskom osoblju, donatorima, volonterima, učiteljima i nastavnicima, novinarima, političarima, glumcima i prodavcima.“
Sada bih, posle više od godinu dana, dodala i jedan veliki aplauz za roditelje. Treba uskladiti posao, održavanje kuće, nabavku, čuvanje i školovanje dece… Treba pritom ostati zdrav za decu, bake i deke, pa i za sebe. Oni su najveći borci pod najtežim okolnostima.
I još nešto se mislim… ma daj da se i mi slikamo. Kada mogu Ceca i Karleuša, što ne bih i ja. Što sam gora od njih? Jeste da nisam baš muzikalna, ne nosim štikle i miniće, život mi je poprilično jednostavan ali sam sa šesnaest godina napisala knjigu. Možda bih bila veća zvezda da sam izbacila neki snimak na tik-tok. Za divno čudo, eto imam i ja ponekog „obožavaoca“ – bar vas nekoliko roditelja koji pratite i podržavate moje pisanje. Meni dosta. A vama, veliko hvala!
Autor knjige Sedam smrtnih virusa
Izvor: Detinjarije.com
Draga devojko, prvo da vam kažem lepo pišete. Drugo, žao mi je ako ste se vakcinisali. Treće, teši me ideja da je ovo samo vaša umetnička igra i da u stvarnosti to niste uradili. Četvrto, imam nadu da ste bili te sreće da primite placebo – kažu da i to rade… Peto, ako je priča istinita, onda me brinete i vi i vaši roditelji. Roditelji posebno. Zašto? Iako ste nadareni pisac ipak imate 17 godina i prema tome Vaši roditelji su trebali istražiti sve u vezi ovih TZV vakcina. Roditelji ne mogu tek tako olako reći uzmi onu najskuplju ili sl.Ako si roditelj imaš obavezu da se obavestiš o tome na šta sve te vakcine deluju. Možda prođe sve dobro…ušta sumnjam. A evo i zbog čega: ne bi se digla tolika mašinerija oko projekta pandemija Covid, da je cilj spašavanje zdravlja. Ne bi pola evrope išlo danima na proteste da je sa vakcinama sve u najboljem redu, ne bi postojala tolika cenzura na mrežama da nema neko problem sa istinom. Ako ste se vakcinisali, nema nazad, to iz sebe nećete moći izvući, ti pika proteini će da odrade svoje, ti antigeni koje ćete razviti protiv placente (možda će vas obradovati jer eto nećete imati problem sa trudnoćama, sve do momenta kada poželite da budete majka nekom genijalcu poput Vas. Ako sam razumela ovo je trebalo da nas oraspoloži, da pokaže kako iz vašeg ugla izgleda donošenje odluke o vakcinaciji, možda da motiviše i ostale da isto urade. Da li verujete ili sumljate u moć jednog ovako genijalno napisanog članka? Ja ne sumljam. Baš zato što je jako dobar, što se i meni svideo. Ali šta ako motiviše i druge da se vakcinišu? Šta ako neko ko primi tu eksperimentalnu vakcinu, samo zato što je pročitao vašu priču, doživi izliv krvi u mozak i sam nikada ne napiše ništa? Šta ako neko od te dece dobije zapaljenjske promene na srcu (a to je najčešća reakcija koju beleže statistike nakon primanja vakcine kod tinejdžera, da li Vi znate da ste odgovorni iako toj deci niste roditelj? Draga moja, želim vam puno zdravlja. I nadam se da ovo neće mnogo dece čitati. Ne zbog toga što je loše napisano, već zbog toga što je prokleto dobro sročeno, užasavajuće i nedopustivo dobro.
Natalija je upravo u komentarima na facebook stranici Detinjarije odgovorila svim čitaocima:
Kao autor teksta, osećam potrebu da se zahvalim svima koji su imali kulturne komentare, slagali se samnom ili ne. Najslađi komentar koji je napisan je da sam lepša i od Cece i od Karleuše. Ovoj čitateljki šaljem hiljadu srčića.
Ove druge ću morati da razočaram. U dogovoru sa roditeljima, komentare su mi čitali oni, i to po njihovom izboru. Onima čije mi komentare, očigledno sa razlogom, nisu pročitali, odgovoriću citatom iz moje knjige:
“ Beograd, subota 11.april, 2020.
… Jednoga dana pobedićemo virus. Pojaviće se vakcina, antitela, neki novi antibiotik. Nekada će se desiti i neki drugi, novi problem, koji će takože proći. Ali, postoji sedam najsmrtonosnijih virusa: BES, PONIŽAVANJE, INAT, NEZADOVOLJSTVO, NEZNANJE, ZAVIST I NEZAHVALNOST. Mi ih ne vidimo jer smo se saživeli sa njima. Ne primećujemo kako ubijaju život. Uvukli su se u naš um pa sada nesvesno tumaramo po životu. Nastanili su nam se u očima pa samo naziremo lepotu oko nas. Napali su nam dušu, isušili je, opustošili. Prolazeći kroz vene, hladili su vrelu krv sve dok od srca nisu napravili komadić leda …“
Eto, mislila sam pohvalićete me za knjigu a ono dobijem poruku:
„Ma jedi bre dete da ti ne kažem…“
Ccc…postideh se za Vas
P.S. Ona jedna čitateljka koja je poželela da nabavi knjigu, neka mi pošalje adresu u poruci. Pokloniću joj je sa zadovoljstvom.
Meni se mnogo dopalo kako pise i razmilja, bogami i kako izgleda, zalosno je sto malo ko razume sustinu cele price, i zalosno je sto mnogi odmah na vulgarnost idu. Imam samo jedno reci: Kamo srece da virus ljubavi, razumevanja i postovanja vlada kao korona, vise bi se ljudi voleli i postovali. Volite se ljudi! A tebi devojko da si ziva i zdrava i da budes srecna, mudra i da imas nekog ko ce te uvek voleti, cuvati, postovati i podrzavati.. Cuvaj se i samo ljubav! 😊
Danijele, hvala na svim lepim komentarima i lepim željama. I ja Vama želim sve najbolje.