Iz ugla jedne tinejdžerke: Preživećemo ocene ali da li ćemo i roditelje?

Svi pričaju o ponedeljku kada će se deca vratiti u školu, na redovnu nastavu. Plaše nas kontrolnim zadacima, proverom celog gradiva, ocenjivanjem.

Piše: Natalija Tomić, 17 godina

April, 2021. godine. Taj strašan, traumatičan, opasan 19. april. Svi pričaju o ponedeljku kada će se deca vratiti u školu, na redovnu nastavu. Plaše nas kontrolnim zadacima, proverom celog gradiva, ocenjivanjem. Pričaju o školi kao da mi ne znamo šta je škola. Kao da nas tamo sada čeka neka nova zgrada, klupe, nastavnici. Kao da će da nam dele jedinice i šakom i kapom. Kao da ništa ne znamo ili smo zaboravili da prepisujemo. Opustite se… Zar ne bi trebalo da se radujemo znaku vraćanja u normalan život?

Podelite sa nama radost jer ćemo se videti sa društvom iz škole. Na velikom odmoru ćemo ponovo jesti omiljenu nezdravu brzu hranu. Napokon ćemo nositi garderobu koja od prošlog proleća stoji u ormaru. One, skoro zaboravljene simpatije ćemo krišom gledati i čuditi se koliko su porasli. Iako ne verujete, ima nastavnika koji su nam zanimljivi i dragi. Smejaćemo se šalama. Častićemo se za rođendane. Preživećemo odgovaranja, pismene i kontrolne zadatke, ocene ali da li ćemo preživeti roditelje?

U celoj ovoj priči, više od korone, više od nastavnika, ocena i uspeha, plaše nas roditelji. Šta će roditelji da kažu ako dobijemo lošiju ocenu? Kako će roditelji da reaguju? Kakve kazne nas čekaju? To je glavna briga. Toliko brinemo o njima da ne stižemo da brinemo o sebi. Izazivaju u nama strah, paniku i suze. Plaši me kraj školske godine baš zbog tog straha koji svake godine puni štampu i dnevnike.

Citatom iz moje knjige, obratiću se roditeljima. Oni pametniji, shvatiće da granicu pravi dete. Što je dete gore, roditelji su zahvalniji na svakoj pozitivnoj situaciji. Što je dete bolje, roditelji su sve zahtevniji. Većina roditelja čak ni ne shvata koliko je ta granica tanka.

„Svake godine, jedne subote u januaru, održava se opštinsko takmičenje iz matematike. Tome prethodi učenje, vežbanje, školsko takmičenje, trema… I dok većina naših drugara spava, mi već odavno budni, smrzavamo se ispred škole čekajući da nam otvore vrata. Ta dva sata, koliko traje takmičenje, preznojavamo se kao da nam od rezultata zavisi život. Kada napokon izađemo, iscrpljene nas dočekuju nastavnici i roditelji. Obasipaju nas pitanjima, traže da im pokažemo zadatke, proveravaju rešenja. Ako pronađu grešku, vidno razočarani, svake godine svi imaju istu rečenicu „Kako ovo nisi znao?“. Još ako čuju da je nečije dete bolje uradilo, propao je vikend. Roditelji čija deca još nisu izašla razvlače nam rukave vukući nas da pitaju „Da li je bilo teško“? Dok se razilazimo, mnogi spuštenih glava, kriju suze. A onda se ja setim druga iz odeljenja koji cele godine ništa ne radi i ima jedinicu iz matematike. Kada je nekim čudom, na kraju godine popravi na dvojku, njegov otac peče prase da proslavi što mu sin nije pao godinu.“

U pravu ste da je škola važna, da je znanje još važnije ali postoji nešto što je najvažnije. Setite se svih onih vukovaca koji su propali u životu. Setite se i onih sa lošim ocenama koji su danas uspešni porodični ljudi. Znate šta im se desilo? Počeli su zajednički život sa nekim. Taj neko ih vuče na dno ili podiže do zvezda. Najvažnije je sa kim će vaše dete provesti život. Do tog dana ne plačite nad trojkom već se radujte svakom koraku napred. Budite zahvalni na svakoj završenoj godini, svakom danu u kom ste zdravi vi i vaša porodica… I pecite prase kad god imate priliku.

Autor knjige Sedam smrtnih virusa

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: