U nekim porodicama ovo je magična reč koja deci omogućava da se ružno ponašaju. Ta deca znaju da mogu da budu zla i gadna koliko god hoće, i da onda samo treba da kažu: „Izvini.“ Dete zna da može da bude nemarno i nepromišljeno, i da to sredi sa: „Nisam namerno!“
Da li je izvinjenje dovoljno?
Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce
Zamislite sledeću situaciju: vozite pored kuće komšije Džima, pijete kapučino i slučajno ga prospete sebi u krilo. Prepone vam gore! U bolovima slećete s kolovoza, prolećete kroz Džimov ružičnjak i ulećete mu u trpezariju.
Kada se prašina slegne, ispuzite kroz prozor i nađete Džima uklještenog između branika i televizora. Polomljena mu je karlica, obe noge i ima ogromnu rupu u zidu.
Kažete mu: „Izvini, Džime, bilo je slučajno.“
Da li je to dovoljno? Niste nameravali da mu demolirate kuću i pošaljete ga u bolnicu, niste mislili ništa loše. Da li to znači da treba samo da mu se izvinite?
