“Ja kod svog sina ne priznajem ocenu manju od 5”

Mnogo roditelja jednostavno obožava da se petlja u posao učitelja.

Zamislite da dođete bolesni kod lekara pa mu lepo opišete dijagnozu koju ste sami sebi odredili, uz pomoć interneta, naravno, objasnite mu kako ste se lečili, opet uz konsultacije interneta, ali eto, nije vam baš nešto uspelo pa vam je sve lošije i lošije pa nek’ lekar prepiše neke tablete za tu vašu bolest. I onda vas lekar pregleda i ustanovi da uopšte nemate tu izguglanu bolest već neku sasvim drugu i da ste samo pogoršali stanje. Lekar je lekar zato što je studirao minimum 6 godina. I zato mu se ne mešajte u posao.

Ili, druga situacija. Nešto vam lupa u autu i vi se idete igrati mehaničara, dignete haubu i čeprkate gde ne treba. Naravno sredite auto tako da liči na Kremenkov i kad ga došlepate mehaničaru ovaj počupa pola kose zbog štete koju ste sami sebi napravili. I mehaničar je mehaničar zato što se za to školovao. I zato što zna šta radi i kako radi i zašto baš tako radi. I zato mu se ne mešajte u posao.

Pisanje

Mnogo roditelja jednostavno obožava da se petlja u posao učitelja. Uče decu da pišu pre nego što krenu u školu. Nema veze što ih ne nauče pravilno da drže olovku, važni su ako im dete piše. To što će ih u školi učiti da pišu drugačijim potezima, pravilnim redosledom oblikovanja slova i novi slovopis, to nikog nije briga. Učiteljice, po pravilu, moraju ispravljati pisanje slova I, M, N, A, T…

Zapravo, sva slova koja imaju ravnu crtu klinci pišu, po roditeljskim Gugl uputstvima, odozdo prema gore, a olovku drže ko da je kramp. Slovo ‘O’ redovno se započinje odozdo pa u smeru kazaljke na satu – dakle opet pogrešno. I onda se učitelj zapita zašto je presedeo sate i sate na stručnim usavršavanjima kad roditelji znaju sve i naprave štetu pre nego dete dođe u ruke učiteljice.

Rezervni listići

Mnogo roditelja kupuje rezervne listiće i nastavne materijale kako bi se kod kuće igrali učitelja. Kopaju po učiteljskim grupama i stranicama i skidaju listiće tamo objavljene. OK, lepo je da se vodi briga o detetovom napretku u školi, ali polako ljudi!

Ako učiteljica zada više zadataka odmah se nađu oni koji skaču na zadnje noge i tužakaju stručnim službama i direktorima ili tračaju međusobno vešticu koja maltretira decu s gomilom zadataka. Zašto? Zato što onda roditelji ne stignu s klincem rešavati te dodatne zadatke koje su nabavili. Ko je tu lud?

Ima i učitelja koji svojim učenicima zadaju toliko malo zadataka da to deca odrade za vreme velikog odmora. Onda nadobudni roditelji sami kod kuće smišljaju zadatke i pričaju kako učiteljica ne radi, kako je lenja i opet idu da se žale nadležnima.

Ko bi svima ugodio? Daš domaći zadatak – ne daš domaći zadatak, ne valjaš svakako.

Učenje unapred

U nastavi postoje određeni postupci i metode, redosled učenja nekog gradiva s razlogom. Bitnim razlogom. I nije uvek sve učenicima odmah jasno i, da, često im je vrlo teško. Dok ne usvoje i shvate.

Međutim, nestrpljivi roditelji žele da dete odmah i sada sve zna pa krenu kao margarin u sve da se mešaju. Preskoče par meseci gradiva koje bi dete u školi savladavalo i ‘stručno metodički’ nauče dete potpuno pogrešnom postupku.

I onda dete dobije slabu ocenu iz znanja zato što nije moglo da se snađe, jer je na jedan način objašnjavao roditelj, a na drugi način učitelj. I onda dođe besan roditelj u školu i vrišti na učiteljicu jer ‘dete kući sve zna’. Začarani krug. To mešanje u učiteljske metode i postupak liči na samolečenje samodijagnostikovane bolesti.

Normalni roditelji i oni drugi

Učitelji na roditeljskim sastancima drže predavanja roditeljima kako pomoći detetu u učenju, ali ponekad bez učinka, jer, zna se, misli svako da je učitelj biti lako. Zaista su retki roditelji koji jasno i glasno zamole učitelja da im pokaže i objasni način na koji bi mogli raditi s detetom. Koji ne uzimaju stvar u svoje ruke i brljave po metodici. Koji ne insistiraju da im klinac mora imati sve petice.

– Ja kod svog sina ne priznajem ocenu manju od 5.

– Gospođo, a jeste li Vi imali sve petice u osnovnoj školi?

– Hahaha, ne, ja sam Vam, znate, prolazila s 3.

Ali zato sad dečju psihologiju, pedagogiju, metodiku poznaju savršeno.

Znamo da niko ne može voleti dete više od roditelja, ali isto tako, niko im ne može naškoditi više od roditelja, a često iz najbolje namere.

Ovo sigurno ne znači da roditelji treba da se isključe i sve prepuste učiteljima, već da podstiču saradnju, traže savet i interesuju se za svoje dete. Da ne zaključuju sami, već da se konsultuju i pitaju. To nije najbolji, već jedini način da učinite najbolje za obrazovanje svog deteta.

Izvor: varazdinski.rtl.hr / Zelena učionica

Podeli tekst: