Kako bi se deci moglo pomoći da bolje razviju snagu volje?

Čim se jednom upadne u taj kolosek snage volje, mozak je već izvežban da nam pomogne da se usredsredimo na cilj.

Šezdesetih godina sproveden je jedan čuveni ogled u kom su naučnici Stenforda ispitivali snagu volje kod četvorogodišnjaka. Decu su uvodili u prostoriju i pred njih stavljali raznorazne poslastice, između ostalog i penaste bombone. Nudila im se pogodba: smeju da pojedu jednu bombonu odmah, ali ako sačekaju nekoliko minuta, dobiće dve penaste bombone. Potom je istraživač izlazio iz prostorije. Neka deca poklekla bi pred iskušenjem i pojela bombonu čim odrasla osoba ode. Oko 30 posto dece uspevalo je da obuzda poriv, pa je dobijalo dvostruku poslasticu kada se nakon petnaest minuta istraživač vrati. Sve posmatrajući iza jednosmernog ogledala, naučnici su pažljivo beležili koja deca su imala dovoljno samokontrole da zarade i drugu penastu bombonu.

Godinama potom pratili su brojne učesnike tog ispitivanja. Sada su ovi već bili u srednjoj školi. Istraživači su se raspitivali o njihovim ocenama u školi i na maturskom testu opšte kulture, o sposobnosti da održavaju prijateljstva, o kapacitetu za „razrešavanje važnih problema“. Otkrili su da oni četvorogodišnjaci koji su uspevali da najduže odlože nagradu postižu najbolje ocene i na testu opšte kulture imaju u proseku za 210 poena više nego svi ostali. Omiljeniji su u društvu i ređe pribegavaju drogama. Ako u predškolskom uzrastu umeš da se odupreš iskušenju u vidu bombone, pokazivalo se, u starijem uzrastu znaćeš i kako da ne kasniš na časove i kako da završavaš domaće zadatke, a takođe i kako da stičeš prijatelje i pružiš otpor pritisku svojih vršnjaka. Kao da su ona deca što su ignorisala bombone posedovala neke samoregulatorne osobine koje su im kroz život davale određeno preimućstvo.

Naučnici su tad započeli neke srodne oglede, u pokušaju da dokuče kako bi se deci moglo pomoći da bolje razviju te samoregulatorne osobine. Ustanovili su da učenje nekih prostih trikova – kao što je zabava crtanjem neke sličice, zamišljanje okvira oko penaste bombone da bi više ličila na fotografiju, a manje na pravo iskušenje – pomažu deci da se nauče i samokontroli. Osamdesetih se pojavila jedna teorija koja je postala opšteprihvaćena: snaga volje je umeće koje se može naučiti, nešto što možemo preneti deci isto onako kako ih naučimo da računaju i kažu „hvala“. Ali finansije za takva ispitivanja bile su oskudne. Tema snage volje nije bila u modi. Mnogi stenfordski naučnici preusmerili su se na druga polja istraživanja.

Ako u predškolskom uzrastu umeš da se odupreš iskušenju u vidu bombone, pokazivalo se, u starijem uzrastu znaćeš i kako da ne kasniš na časove i kako da završavaš domaće zadatke

Međutim, kada je sredinom devedesetih grupa doktoranata psihologije na Kejs Vesternu – među kojima je bio i izvesni Mark Muraven – otkrila tu studiju, postavila je neka pitanja na koja prethodno istraživanje kao da nije davalo odgovor.

Muravena taj model snage volje kao umeća nije zadovoljavao kao objašnjenje. Umeće je, uostalom, nešto što je konstantno svakoga dana. Ako umemo da ispržimo omlet u sredu, znaćemo da ga ispržimo i u petak.

Muravenu se, međutim, na osnovu iskustva činilo da ponekad zaboravlja kako se priziva snaga volje. U poneko veče došao bi kući s posla i bez problema bi otišao na džoging. U druge dane pak ne bi bio u stanju ništa da radi sem da leži na kauču i gleda televiziju. Kao da mu mozak – ili makar onaj deo mozga koji je zadužen da ga tera na rekreaciju – zaboravlja kako se skuplja snaga volje kojom će ga izgurati iz kuće. U poneke dane hranio se zdravo. U drugim prilikama, kad je umoran, išao je u poharu automata i krkao slatkiše i čips.

Ako je snaga volje umeće, pitao se Muraven, zašto onda ne ostaje konstantna svakog dana? Podozrevao je da snaga volje podrazumeva nešto više od onog što su dotadašnji ogledi otkrili. Ali kako to ispitati u laboratoriji?

Muravenovo rešenje bila je laboratorija s činijom vrućih kolača i činijom rotkvica. Ta prostorija je u stvari bila sobica s jednosmernim ogledalom, opremljena stolom, drvenom stolicom, ručnim zvoncetom i mini- pećnicom. Regrutovano je šezdeset sedam studenata i rečeno im je da pre toga preskoče obrok. Potom su studenti, jedan po jedan, dovođeni ispred dveju činija.

„Cilj ogleda nam je da ispitamo percepciju ukusa“, saopštavao je neko od istraživača svakom studentu, što je bilo neistinito. Cilj je bio da se studenti navedu – ali samo pojedini studenti – da pokažu snagu volje. Radi toga je polovini studenata rečeno da jedu kolače i da ne diraju rotkvice; drugoj polovini rečeno je da jedu rotkvice i da ne diraju kolače. Muravenova teorija glasila je da je teško odupreti se kolačima – za to je potrebna snaga volje. Odupiranje rotkvicama, s druge strane, takoreći i ne zahteva nikakav trud.

„Dobro pazite“, rekao bi im istraživač, „jedite samo ono što vam je rečeno.“ Potom bi izašao iz sobe.

1 2 3 Sledeća strana