Piše: Nikolina Milosavljević
Dok su deca mala čitamo im bajke i priče sa nekom poukom ili srećnim krajem. Princeza uvek nađe svog princa. Palčica, iako je minijaturna, nađe svoju srodnu dušu. Tri praseta uspeju da se spasu opasnog vuka. Ovakve priče i basne služe nam da našem malom anđelu predstavimo sve lepote ovog sveta. Ovu našu ljudsku osobinu da mislimo pozitivno i optimistično treba da zadržimo, kako bismo oko nas stvarali lepši svet.
Naučeni optimizam – ključna veština koju može da stekne svako dete
Ipak, u realnom svetu stvari nisu uvek tako lepe i slatke. Bilo bi poželjno da naša deca budu pripremljena i na one loše strane života, kao što je nepravda, gubitak voljenih osoba ili bilo koja druga teška situacija. S obzirom da ovo može zvučati surovo, svaki roditelj ima želju da zaštiti svoje dete od patnje bilo kakve vrste.
To uverenje potiče od činjenice da ljudska beba kada se rodi , u odnosu na sve druge sisare, je potpuno bespomoćna. Mali majmun se rukama drži za mamu, guščići je prate u stopu, a naša beba čeka da je neko uzme i prigli uza se. Jedino što ima je plač i na taj način komunicira kada je gladna, ili kada joj je hladno, ili je nešto boli. Uglavnom su majke te koje prve reaguju na plač deteta i jure da ispune njegove potrebe. I tako od samog početka, roditelji zauzmu zaštitničku ulogu u odnosu dete – roditelj.
„Mnogi od nas preteraju u zaštiti, i kada dete dovoljno poraste da vidi nepravdu i lošu stranu života, mi umesto da objašnjavamo, mi uradimo sve što je moguće samo da dete sklonimo iz te “preteće” situacije, uljuljkavajući ga do besvesti.“
Samo, što mnogi od nas i preteraju u toj zaštiti, i kada dete dovoljno poraste da vidi nepravdu i lošu stranu života, mi umesto da objašnjavamo, mi uradimo sve što je moguće samo da dete sklonimo iz te “preteće” situacije, uljuljkavajući ga do besvesti. Čini se da mi preuzimamo ulogu glavnog projektanta njihovog života, a negde smo ipak svesni da ćemo u startu biti neuspešni u tome.
