Kako elegantno "iseliti" bebu iz roditeljskog kreveta

Foto: Pixabay

Besane noći – bolna su tema za mnoge mame. Kad je moje prvo dete imalo pola godine, ja sam mogla da spavam na klupi u parku s torbom ispod glave dok on – o sreće moje! – spava u kolicima…

I ja sam dakle imala period besanih noći. Pomagala je pomirenost sa situacijom i saznanje da će to proći.
– Mama, kad će početi da spava? – pitala sam svoju majku u očajanju. Bila sam kod roditelja u gostima, a petomesečni sin – ne Saša nego Arsenije – podigao me je već četvrti put za noć.

– Spavaće kad poraste. I to samo tako. Nećeš ga moći probuditi! Naročito za prvi čas u osmom razredu – nema šanse da ga digneš iz kreveta!

Mama se još šalila da je to osveta unuka za besane noći njegove bake.

– Pola godine si spavala samo na rukama! Stavim li te u krevetac – počinje dreka. Bila sam razastrla po podu jorgan s dva sloja vate, plašeći se da ću nehotice zaspati i ispustiti te na pod – žalila se moja mama.

– A šta su doktori govorili? – ne pristajem da iz čistog bezobrazluka nisam dala mami da spava.

– Lekari su govorili da si zamenila dan za noć. Danju si spavala.

– A jesi li ti spavala danju?

– Šta je tebi, kćeri mila! Pa imala sam još i dete od dve godine! Tvoj brat tad još nije išao u vrtić.

Činilo mi se da ako je moja mama mogla da noćima ne spava, moći ću i ja. Ali nisam mogla. Jedne noći kada sam po ko zna koji put ustala na detinji plač, nastupila je hipotonična kriza i pala sam u nesvest. Lekar hitne pomoći, žena u godinama, rekla mi je: „Majko, ne budali. Stavi dete pokraj sebe u krevet i naspavaj se, inače ti snage nemaš više nimalo.“ Tako sam i učinila. I najzad je cela porodica počela ljudski da spava.

Spavati sa detetom: za ili protiv? Ima mnogo „protiv“. O tome govore i pedijatri, i pedagozi, i psiholozi. (Iako postoje i drugi pedijatri, drugi pedagozi i drugi psiholozi, koji navode argumente „za“.) Ja sam za: mama se tako naspava. Sa starijim sinom bila sam „ispravna“ mama i pola godine sam ga stavljala da spava u krevetac. Stavljala sam ga po pet puta noću jer se često budio i počinjao da dreči. A s mlađim sam postala „lenja“ mama i odmah sam ga stavila preda se u krevet. No, to je moje lično iskustvo i ne treba ga uzimati kao preporuku. Ima srećnika čije bebice mirno spavaju u svom krevecu cele noći. Dobro, neka nije baš cele noći, ali se makar ne bude na svakih sat vremena.

Ako vaše dete spava odvojeno – to je divno. To znači da ne morate rešavati naredni zadatak: kako naučiti dete da spava odvojeno? No, pretpostavimo da je do tog pitanja došlo, te će vam biti korisni sledeći saveti.

Najjednostavnije je, čini mi se, kada se dete ne odvaja u drugi krevet nego kad mama prestane da spava s njim „obraz uz obraz“. Mama se, naravno, ne može smestiti u dečji krevetac, ali dešava se da mama i dete spavaju zajedno na sofi ili kauču. I ja sam spavala sa sinom na sofi. Zatim (pošto je navršio godinu), kada bi on zaspao, prelazila sam u svoj krevet. Naravno, ako bi se dete probudilo i dozivalo me, vraćala sam se kod njega, ali vremenom je spavao sve čvršće. Potom nije bilo potrebno ni da ležim pored njega dok ne zaspi. U ovom slučaju dete ne mora da se privikava na drugi krevet koji bi mogao biti i u drugoj sobi. Sve je kao i ranije, samo se mamino prisustvo proredilo.

Ako je dete spavalo u maminom i tatinom krevetu, možda će mama morati da se s njim preseli na neko vreme. U početku se mališan privikava na novi krevet (mama je tu, evo je sedi), a onda će se priviknuti i na to da mamino prisustvo nije obavezno dok on ne zaspi. Kada se uvode neke izmene, važno je da nešto bude „kao i uvek“. U isti mah novi krevet i odsustvo mame – to je malo teško za psihu. Međutim, čak i ako „kao i uvek“ iz nekog razloga ne daje rezultate, detetova psiha će s tim izići na kraj. Svejedno, ako postoji mogućnost da se stres umanji, bolje ju je iskoristiti.

Još jedna faza „prelaznog perioda“ jeste pokrivanje različitim pokrivačima. Odlučili ste da „iselite“ dete. Dobro, onda se prvo neko vreme pokrivajte zasebnim pokrivačima (ako ste se dotle pokrivali jednim). Mama je tu, ali nema direktnog kontakta s njenim telom, mamina toplina se fizički ne oseća. To jest, telesni kontakt se prekida i dete postepeno očekuje autonomija.

Za spavanje može poslužiti neka mekana igračka. Kad dete ima takvu igračku, lako će s njom zaspati na bilo kom mestu. Uzgred, igračku treba nositi i na putovanje, i u vrtić. Ja bih čak savetovala da kupite dve iste igračke pa da jednu sakrijete. Jer ako se igračka „uspaviteljka“ izgubi (na primer, ostala zaboravljena u hotelskoj sobi), doći će do prave tragedije. A ovako – poturite rezervnu i mirna Bačka…

Ređi je slučaj, premda se događa, da dete samo traži da spava odvojeno od roditelja: „Ja sam veliki! Hoću da spavam sam!“ Kao dodatni podstrek može poslužiti samostalno uređivanje novog mesta za spavanje. Zajedno s detetom kupite lepu posteljinu: „Samo moje! Mama i tata nemaju ovakvu!“ Odaberite zajedno udoban jastuk. Kupite još neke sitnice: simpatičnu lapmu koja pravi zvezde na plafonu i amajliju za lepe snove. Budite „ljubomorni“ na dete, njemu će se to dopasti.

Šta ne treba raditi: staviti dete u krevet i otići, ostavivši ga da plače. Tobož, prvog dana će plakati koji sat pa će zaspati. Drugog dana će otplakati satić-dva. Postepeno će se vreme plakanja skraćivati a dete će naučiti da spava samo u svom krevetu. Prava divota! Šta je to, nedeljicu pritrpeti detinji plač! Mogu se složiti da je taj metod efikasan. Ali ne bih nikad rizikovala da ga primenim na svoju decu. Teško je i pretpostaviti u kakvu psihološku traumu bi se to moglo pretvoriti za dete. Zamislite osećanja detenceta koje srceparajuće doziva roditelje, a njih nema. Postoji suštinska razlika u tome zašto dete prestaje da plače. Zato što ga ništa ne uznemiruje ili zato što od dozivanja nema vajde, svejedno niko neće doći. Od druge varijante lično se rastužim i uznemirim.

Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Iz knjige: „Samostalno dete ili kako postati „lenja mama“, Ana Bikova (u pripremi)

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: