Nove forme autoriteta-uticaja donose nam tako novu formu „nereligijskih” zajednica koje ne pridaju nikakav značaj pitanju krajnje svrhe i grupu smeštaju u „apsolutnu sadašnjost”. Njihova zlatna pravila su podražavanje i sadašnji trenutak. Potpuno različito od onog što čoveku omogućuje da „izgradi društvo” i da planira budućnost.
Šta to mladima pružaju ove nove vrste autoriteta kojima se oni tako rado potčinjavaju? S jedne strane, a verovatno i pre svega, izlaz iz usamljenosti…
Ova pojava nam nameće sledeće pitanje: šta to mladima pružaju ove nove vrste autoriteta kojima se oni tako rado potčinjavaju? S jedne strane, a verovatno i pre svega, izlaz iz usamljenosti: u „globalnom selu” gde su društvene veze sve slabije, gde je pokretljivost ogromna i gde vrtoglavo ubrzanje istorije zabrinjava čak i „najmodernije”, ti „autoriteti-uticaji” kupuju potčinjenost mladih i plaćaju je pravom na ulazak u grupu u kojoj svako uvek može da bude prihvaćen.
S druge strane, i to je takođe izvesno, potčinjavajući se tim novim autoritetima, mladi pronalaze svoj identitet: u svetu odraslih u kome su uporišne tačke nestale i gde se čini da su tradicionalna sredstva afirmisanja (pre svega društveno napredovanje zahvaljujući školi i poslu) postala nedostupna, poistovećivanje sa grupom (i prihvatanje njenih obeležja) predstavlja dragoceno sredstvo da se „postane neko”. To je, štaviše, način da se odmah postane neko, a da se ne mora čekati na hipotetično „uskrsnuće svetaca”. Svedoci smo krize društvenih i političkih obećanja. Pošto više nismo u stanju da im obećamo budućnost, ili makar da im damo naznaku nekakve budućnosti, pošto više nema velike ideje koja bi usmeravala put u budućnost, mladi „uživaju” u sadašnjosti.
Pošto više nismo u stanju da im obećamo budućnost, ili makar da im damo naznaku nekakve budućnosti, pošto više nema velike ideje koja bi usmeravala put u budućnost, mladi „uživaju” u sadašnjosti.
Očigledno je da ova pojava nosi sa sobom opasnost od grupašenja u najgorem vidu. Naime, stvaranje zasebnih grupa zasnovanih na centripetalnim silama, strogo potčinjenih vođama, u kojima vladaju neupitna unutrašnja pravila, dovodi do postepenog iščezavanja društvenih institucija, ili u najmanju ruku do toga da one gube legitimitet. Društvu shvaćenom kao zajednica ljudi sposobnih da sebi postave zajednička načela nezavisno od ličnih sklonosti, da definišu i svima nametnu „kolektivni interes” – preti opasnost od nestanka ili razgrađivanja. „Autoritet grupe” odlikuje apsolutnost i nespornost u pravom smislu reči, što onemugućuje izdizanje iznad grupa u pokušaju da se izgradi pravna država. Hegemonija „grupne sadašnjosti” (biti zajedno, ostati zajedno) stavlja zabranu na bilo kakvu istorijsku perspektivu.
Obnoviti istovremeno i autoritet i pravo da se on osporava
U takvim okolnostima, očigledno je važno da se u vaspitanju traži mesto koje bi mogao (ponovo) da zauzme autoritet istovremeno legitiman i podložan osporavanju. Jer, u društvu koje je demokratsko, ili bi to želelo da postane, legitimni su samo autoriteti koji se mogu osporiti… Zadatak savremenog vaspitanja nije dakle da „povrati autoritet”, već da pomogne mladima da povrate sklonost ka osporavanju autoriteta kojima se slepo pokoravaju kako bi, posle izvesnog vremena, mogli da se udruže u zajednicu koja sebi postavlja pravila i da prihvate činjenicu da legitimni autoritet treba da postoji.
U suštini, vaspitanje treba da postavi sebi za cilj osposobljavanje pojedinaca da istovremeno „misle svojom glavom” da bi odoleli bilo kojoj vrsti uticaja i da se međusobno udružuju da bi definisali „opšte dobro”. Uostalom, ta dva zahteva samo su prividno protivrečna. Zapravo, kako je pokazao Žan-Žak Ruso u samoj strukturi svoje misli (tesnim povezivanjem Emila i Društvenog ugovora), oni su suštinski povezani i zajedno čine kamen temeljac svake institucije koja želi da bude demokratska.
„Misliti samostalno” zahteva da se stupi u kritički odnos prema „istini”. A uloga „vaspitnog autoriteta” jeste da stvori uslove za taj odnos.
„Misliti samostalno” nije jednostavno, jer su predrasude toliko jake, jer je vladajuće mišljenje neodoljivo, samim tim što pruža mir i omogućuje da se uživa u toplini grupe koja vas priznaje kao jednog od svojih. „Misliti samostalno” zahteva da se stupi u kritički odnos prema „istini”. A uloga „vaspitnog autoriteta” jeste da stvori uslove za taj odnos.
Zato je naš zadatak pre svega da uspostavimo „stvarnost” odvojenu od subjektivnosti: „stvarnost” je tu i ja moram najpre da prihvatim njeno postojanje… „životne istine” koje otkrivaju nauke, „činjenice koje su ljudi utvrdili” i koje se prenose sa generacije na generaciju. Ja ne mogu da ih prenebregnem, da ih poništim ili pretvorim u igračke za svoje hirove. Autoritet odraslog predstavlja, dakle, potvrdu prethodnog: postoji nešto što je bilo „pre”. A to „pre” se nameće i meni i tebi. Drugim rečima: ti nisi sam sebe stvorio, ti nisi došao u prazan svet.
Autoritet odraslog predstavlja, dakle, potvrdu prethodnog: postoji nešto što je bilo „pre”. A to „pre” se nameće i meni i tebi. Drugim rečima: ti nisi sam sebe stvorio, ti nisi došao u prazan svet.
To znači da je stvarnost tu, ali ti ona nije samim tim neposredno dostupna: moraš je tražiti, otkrivati malo-pomalo, truditi se da je razumeš. Stvarnost se ne otkriva na volšeban način, ona ti se ne nameće sama po sebi i ne oslobađa te inicijative. Naprotiv: ono što ti se nameće kao „prirodno” mora se preispitati. Na tebi je da pažljivo pogledaš, da zaviriš iza zavese, da pokušaš da razumeš šta stoji ispod onoga što ti se čini da vidiš, da ispitaš različita tumačenja pojave, da uporediš izvore… Zato vaspitanje za emancipaciju počiva na dva stuba: eksperimentalnom postupku i pretraživanju dokumenata. Na te stubove su se, još od Komenskog i Ferdinana Buisona (velikog teoretičara republikanske škole Žila Ferija), neprestano pozivali pedagozi na koje je uticao „liberalni” protestantizam, pristalice teorije slobodnog ispitivanja, protivnici monopolističkog pristupa božanskim tekstovima i znanju koji je katoličanstvo pripisalo sveštenicima.
Ali nije jednostavno ni biti sposoban za udruživanje sa drugima, postoji veliko iskušenje da se ostane infantilan, da se održava inicijalni egocentrizam, da se bude obuzet sopstvenim željama, da se uvažavaju samo trenutni interesi. Zato se pod udruživanjem podrazumeva uključivanje u „zajedničko delanje”, a time i suočavanje sa drugima. Sa onima koji su mi bliski, a zatim malo-pomalo i sa osobama koje su mi daleke, pa čak i strane. Zato je takođe uloga „vaspitnog autoriteta” da omogući pristup „zajedničkom delanju” i njegovim zahtevima.
Postoji veliko iskušenje da se ostane infantilan, da se održava inicijalni egocentrizam, da se bude obuzet sopstvenim željama, da se uvažavaju samo trenutni interesi. Zbog toga vaspitač mora nastojati da dete ili adolescenta otrgne od tiranije sadašnjosti, od sadašnjeg trenutka, od „svega i to odmah”.
Zbog toga vaspitač mora nastojati da dete ili adolescenta otrgne od tiranije sadašnjosti, od sadašnjeg trenutka, od „svega i to odmah”. Sadašnjost sasvim onemogućuje da se nasluti budućnost. Paradoskalno, potrebno je odgoditi sadašnjost da bi budućnost mogla da postoji: „Ne… ne odmah! Nemoj odmah da prelaziš na delo… Razmisli natenane!” To je funkcija svih pedagoških mehanizama koji se zasnivaju na odgađanju: „poštansko sanduče” J. Korčaka „odeljenjski savet” kod S. Frenea i u institucionalnoj pedagogiji. „Imaš prava da kritikuješ, ali ćeš to reći učeničkom savetu. Promisli polako i razmisli šta bi mogao da predložiš umesto toga! Imaš pravo da se ljutiš na druga, ali nemoj nasrtati na njega: pokušaj da obrazložiš, probaj da mu objasniš šta te je uvredilo i da nađeš neko drugo rešenje osim nasilja”.
