Piše: Katarina Murašova
Primila sam pismo: „Recite nešto i o odgoju nadarene dece. Inače, iz onoga što objavljujete, izvinite ali stiče se utisak da nežno volite samo decu s nekim poremećajem, a o nadarenoj deci ako i pišete, onda je to jedino o tome kako je to opasno i da roditelji s njima ne postupaju ispravno. Zašto ih ne volite? I napišite, najzad, šta je ispravno, pa da znamo.“
Dobivši ovakvo pismo (očigledno od roditelja nadarenog deteta?) isprva sam se, naravno, slatko nasmejala. Zatim sam se naljutila. Zato što sam se po ko zna koji put uverila da se ideja o „ispravnom odgoju“ čvrsto usadila u glavama savremenih roditelja. Možda oni misle da i za odraslog čoveka i za svako društvo postoji jedan jedini i jedinstveni „ispravan“ način postojanja i funkcionisanja? I baš za njega se treba pripremiti kroz „ispravan“ odgoj? Zatim sam se prestala i smejati i ljutiti i odlučila sam da napišem o vunderkindima. Tim pre što sam ih se nagledala.
I tako…
Kao prvo, vunderkindi, tj. decu koja mogu, znaju, umeju ono što njihovi vršnjaci još ne umeju mogu se veštački dobiti od najobičnije dece.
Kao prvo, vunderkindi, tj. decu koja mogu, znaju, umeju ono što njihovi vršnjaci još ne umeju mogu se veštački dobiti od najobičnije dece. Za to postoje metode i masa podataka iz eksperimenata. Jedan od najčuvenijih eksperimenata iz sovjetskog perioda je porodica Nikitin. Zahvaljujući kompleksu metodoloških pristupa koje je osmislio otac u porodici Nikitin i podršci njegove žene, svih sedmoro savršeno obične dece ovog para su se tokom dužeg perioda razvijala ubrzano. Veoma rano su počela da čitaju, pišu, rešavaju integrale, vežbaju na vratilu i sl. U konačnom rezultatu dobili smo sedmoro normalnih odraslih ljudi koji se ni po čemu ne ističu sem po vrlo specifičnom detinjstvu. Da li je to dobro ili loše? Nijedno! Ako roditelj želi da se zabavlja sličnim metodikama, razume se da ima prava na to. Što da ne? Samo treba razumeti šta mi to konkretno radimo. Prolazimo kroz deo detinjstva tako što prebrzo okrećemo pedale. Zatim se, razumljivo, nađemo na istom onom mestu koje je priroda odredila – na kraju se dobije običan odrasli čovek. U tom slučaju nema tu nikakvog nadarenog deteta. Ima samo energičan roditelj nadaren za pedagogiju (kao u slučaju s Nikitinim).
Kao drugo, može nam zapasti dete koje se prirodno ubrzano razvija. Dešava se. Takvo dete ne treba niko da uči da čita – ono samo nauči sa četiri godine. I samo će tražiti da stiče znanja, i razne druge navike u vezi sa učenjem kod njega će se razvijati brže nego kod vršnjaka. Ali će najverovatnije naučiti da se samo oblači tek kada i njegovi vršnjaci, i da rasprema krevet takođe. Takvom detetu je potrebna dodatna pažnja. Intelektualni razvoj ne ubrzavati (ono i samo dosta brzo „okreće pedale“), ali treba pažljivo pratiti šta se dešava s njegovim fizičkim, socijalnim i naročito emocionalnim razvojem – i po potrebi korigovati. Učiti ga da opšti sa vršnjacima, da razumeva svoja i tuđa osećanja.
