I najzad, kao treće – pravi vunderkind je dete koje se ne razvija ubrzano, nego drugačije, a to „drugačije“ se nipošto ne može nazvati poremećajem.
Pravi vunderkind je dete koje se ne razvija ubrzano, nego drugačije, a to „drugačije“ se nipošto ne može nazvati poremećajem.
Ostavimo po strani svima poznate „specifične rane detetove talente“ – za slikanje i muziku. Već sam o njima pisala, i u pogledu njih je u principu sve jasno –ne mogu se ni sa čim pomešati. A ako se ne radi o njima?
Jednom mi je jedna učiteljica donela sastav svog učenika drugog razreda. Zadala im je da na tekst o Puškinovim bajkama dopišu dva završna pasusa. Ne sećam se, razume se, doslovno, ali suština tog sastava bila je ova: Kada čitam Puškinove bajke, mene je strah. Zato što vidim i osećam – on je oduvek znao da će ga neko ubiti, i to baš upucati. Paf – i gotovo. On je, kao i svaki pisac, u svojim likovima video sebe. U svakome od njih nalazi se deo njega. On sebe visoko ocenjuje: „Slavan ću ostati dok traje bar jednog pesnika dah“. On je car i sveštenik. I kod njega uvek ima ono od čega je mene strah: cara Dadona je smrtno kljucnuo petao, popa je smrtno kvrcnuo po čelu Balda. Nismo još radili „Ruslana i Ljudmilu”, ali ja sam je čitao i video sam portret Natalije Gončarove pa me zanima u kom junaku je Puškin najviše opisao sebe, možda je to Černomor?”
Razume se da sposobnost na ovakve zaključke nije moguće razviti nikakvim metodama, kao i da su prikladniji za javno predavanje poznatog književnika Dmitrija Bikova nego za kontrolni u drugom razredu.
–Šta da radim s njim? – pitala me je poznanica učiteljica (običan razred, obična škola). – Uvek piše tako, a što je najvažnije tako i razmišlja. Razgovarala sam s majkom, to je obična porodica, majka je prodavačica, otac stolar, imaju dvoje dece i ništa posebno ne uočavaju kod sina. Kažu: „Izmišlja on tako skoro oduvek, i voli da čita, to je istina, stalno mu kupujemo knjige. Da nije to štetno? Ali ga ne možeš dozvati da jede, po dvadeset puta mora da mu se kaže. Mislite li da treba da ga vodimo kod lekara?“
Još jedan sličan slučaj – devojčica od 11 godina. Piše neverovatno odrasle stihove. Uz to ima retku sposobnost da sve što govori rimuje, maltene da priča u stihovima. To radi od treće godine. Elem, zaljubila se u očevog prijatelja. Napisala mu pismo u stihovima na tri strane, zapamtila sam nekoliko stihova: „Ruka što mi je drhtala / u tvojoj je da drhti prestala / ali ja nisam prvo razumela / čega mi je i koliko bilo malo / šta mi je još trebalo / pa sam počela izdaleka: / učini mi se da sam nema / a neko je protrčao kao sena / rugajući se ili u igri / tek glas mi nestade, presahnu / i ostade mi nem jezik / pa se ne čuje moj krik…“
