Piše: Nensi Karlson Pejdž
Ljudi me često pitaju, naročito kad neka mlada poznata ličnost doživi slom “kako si uspela da odgajiš dva talentovana umetnika, divna oca i dobrotvora?” (Jedan moj sin je glumac Met Dejmon, a drugi, Kajl, je vajar). Tolike mlade zvezde se bore i posrću pod bremenom svoje popularnosti. Kako neki uspevaju da se dobro nose sa njom, dok drugi ne izdržavaju?
Nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje. Mnogo toga se dešava u životima naše dece što mi roditelji ne možemo da kontrolišemo. Deca na svet dolaze sa različitim ličnostima i temperamentima; rađaju se u različitim kulturnim i ekonomskim uslovima. Ali, mi roditelji vršimo najvažniji uticaj u njihovom ranom detinjstvu, a ono što mi činimo odraziće se na to kako će naša deca naučiti sa se bore sa stresom koji život donosi, kakav god im put bio.
Jedan od osnovnih uslova za zdrav početak u životu je mnogo dečije igre tokom ranog detinjstva i čak tokom osnovne škole. Igra je najvažnije dečije sredstvo za poimanje života i učenje snalaženja u njemu.
Kreativan, vešt i vredan čovek je uvek slobodan
Met se godinama svakog dana satima igrao dramskih igara – izmišljao je priče, igrao razne uloge i prerađivao svoja iskustva na kreativne načine. Ne samo da mu je to igranje pomoglo da stekne unutrašnju sigurnost, već je razvijalo njegovu maštu, kreativnost i sposobnost stvaranja novih ideja.
Verujem da su ove godine igranja pomogle Metu da postane glumac i jaka osoba kakva je danas. Zbog toga me veoma brine to što se deca danas manje igraju nego što su se igrale prethodne generacije. Sati provedeni ispred ekrana zamenili su igranje nakon škole, a usmerenost na akademsko postignuće i testiranje znanja istisnulo je igru iz same škole.
„Verujem da su ove godine igranja pomogle Metu da postane glumac i jaka osoba kakva je danas. Zbog toga me veoma brine to što se deca danas manje igraju nego što su se igrale prethodne generacije.“
Kada su deca zbunjena, uplašena ili nešto ne razumeju, ona sa tim izlaze na kraj kroz igru. Koristeći svoju maštu, deca rade na stvarima koje im ne daju mira, sve dok ne steknu sigurnost. To je način na koji se deca suočavaju sa životom, i on je ključan za stvaranje unutrašnje otpornosti i samouverenosti.
