Kako ostati normalan u karantinu?

Kako možemo da olakšamo sebi prilagođavanje na ovu novu realnost i njeno preživljavanje? Evo nekoliko smernica u tom pravcu.

Foto: Freepik

Sve znate. Informacije stižu sa svih strana. Tačne informacije, lažne informacije. Previše informacija. Policijski čas. Karantin. Pandemija. Strah. Panika. Neizvesnost. Očaj. Usamljenost. Bespomoćnost. Bes.

Da li je normalno u ovakvim okolnostima osećati sve to? Jeste.

Da li je realno siliti sebe da budemo produktivni, optimistični, pozitivno-misleći? Nije.

Da li je moguće između ova dva ekstrema naći balans? Hajde da pokušamo.

Preživljavanje realnosti… u svoja 4 zida

Kad se desi globalna pandemija nekog poganog virusa i iz korena nam promeni sve što smo do juče uzimali zdravo za gotovo, onda više nemamo iste prioritete kakve smo imali u normalnim okolnostima. Onda se stavljamo u mod preživljavanja, pa čak i ako smo fizički bezbedni, promene sa kojima se suočavamo na psihičkom planu su promene tektonskih razmera.

Kako možemo da olakšamo sebi prilagođavanje na ovu novu realnost i njeno preživljavanje? Evo nekoliko smernica u tom pravcu.

Uspostavimo rutinu. Kada znamo kako nam izgleda dan, čak i u ovim potpuno nenormalnim okolnostima, onda imamo doživljaj izvesnosti i kontrole. Makar nad tim kako će nam izgledati dan. Zato, postojanje vremena za buđenje, rad, zabavu, odmor i spavanje u ovakvim okolnostima može da nam vrati veru u to da realnost ipak nije hrpa nasumičnih događaja nad kojima nemamo nikakvu kontrolu.

Budimo fleksibilni. Danas ste ispali iz svoje rutine i spavali duže sat vremena? Pa šta! Rigidno se pridržavati rutine ili bilo kog samonametnutog pravila može samo da dodatno rasplamsa sigurno već prisutnu anksioznost. A to u ovim okolnostima ne želimo. Imaš dan kad ti se samo leži i bulji u plafon? Onda lezi i bulji u plafon. Plače ti se? OK, isplači se. Sve što osećamo kao svoju psihološku potrebu je dobrodošlo, da se time bavimo i da izađemo u susret samima sebi.

Sitnice život znače. Ne moramo da budemo produktivni. Ne moramo da sredimo sve svoje ormare. Niti da naučimo novi jezik. Ako vam se to radi, onda super. Ali nije moranje. Sad nije vreme ni za kakve tiranije. Sad je važno da budemo nežni prema sebi, uz uvažavanje svega onoga što nam nameću spoljašnje okolnosti. OK, ne možemo da izađemo napolje i pozovemo prijatelje na druženje, ali možemo da spremimo hranu koju volimo i gledamo omiljenu seriju. Upravo ove sitnice i načini na sebi ugodimo olakšaće nam ne samo socijalnu izolaciju, već sav teret koji nam aktuelna kriza neprestano donosi.

Sve emocije su normalne. Kao što je već rečeno, sve što osećamo u ovim okolnostima je normalno. Okolnosti su te koje su nenormalne, a ne naše reakcije. Zato je sasvim u redu osećati bespomoćnost, strah, očaj, bes, tugu i sve, baš sve emocije. Kada nam se to dešava, možemo odrediti vreme za sebe, pustiti da emocija prođe i potom se, mic po mic, vratiti u svoju rutinu. Na primer, kad se osećamo bespomoćno, možemo očajavati sedeći na podu 15 minuta, a potom namestiti krevet i eto ga – uspeli smo da svojim delanjem (ustajanjem sa poda i nameštanjem kreveta) nešto postignemo (namestimo krevet). Vrlo je jednostavno, ali donosi veliku psihološku dobit. To je onaj deo realnosti na koji možemo da utičemo, a da opet ne uđemo u samonametnutu tiraniju po pitanju toga kako se sad imamo ponašati i osećati.

Ostanimo u kontaktu. „Socijalno distanciranje” teško pada većini ljudi. Naravno da je lepše videti se sa ekipom na piću u omiljenoj kafani, nego se preko skajpa prvih pet minuta derati: „Da li me čujeeeš?!”. Ali, to je ono što određuju spoljašnje okolnosti, na koje ne možemo da utičemo. Izolacija u psihološkom smislu nije isto što i izolacija u fizičkom, a srećna okolnost je što živimo u vremenu kad nam je većina važnih ljudi dostupna putem dva stiskanja ekrana na telefonu.

Činjenica je da nemamo kontrolu nad okolnostima oko nas. Isto tako, činjenica je da donekle imamo kontrolu nad tim kako će nam život, baš u okviru tih okolnosti na koje ne možemo uticati, izgledati.

Zato je važno imati na umu da je sve što osećamo normalno, dozvoliti sebi da sve svoje doživljaje i osećanja proživimo, a potom uradimo nešto dobro i lepo za sebe, bila to mirišljava kupka ili čitanje ovog teksta. To nisu male stvari, čak i u uslovima koje smo do sad zvali normalnim.

Autor: Ina Poljak

Izvor: Psihoverzum

Podeli tekst: