Moj stariji sin je izgubio kapu u školi. Ok, desilo se. Kupili smo novu. Ubrzo je i tu kapu izgubio. Onda sam razmislila i shvatila da ako mu kupim i treću kapu, on je neće ceniti i olako je opet izgubiti. Ako ga kaznim, kazna će proći i opet ništa. Da ga pošaljem napolje bez kape, suviše je surovo. E onda sam se setila da on mora osetiti posledicu. Dogovorili smo se da on plati kapu. Ali kako kad on nema para? Tako što mu baba i deda povremeno daju za džeparac da kupi grickalice, čokoladice, sličice,…E te pare će on lepo da daje dok ne isplati kapu a za užinu neće kupovati peciva u pekari već će od kuće nositi sendvič. Na ovaj način je on snosio odgovornost a niko ga nije omalovažavao.
Na ovaj način nije bilo vikanja, vređanja ali je dečko naučio da svoje svari vrednuje i čuva i da je “teško” doći do novca. Nadam se da je ova moja priča nekome pomogla da shvati da su deca divna stvorenja i da uvek postoji neki drugi način sem najlakšeg, vikanja, udaranja i vređanja.
Ljubite i grlite vašu decu!
I…sta je tu novo i „veliko otkrice“ u metodologiji vaspitavanja dece- moraju da postoje licna odricanja kao posledica sopstvene odgovornosti, sasvim razumljivo i odvajkada u primeni. Zaista biste morali voditi racuna u kojoj meri objavljujete nesto sto je ocekivano, ocigledno, vrlo svakidasnje. I jos nesto- posto autorka u gotovo polovini teksta uci citaoce sta su i kakva su deca i koja je njihova priroda, a sve za njihovu dobrobit, kao i dobrobit i srecu cele porodice pa i drustva, svakako (sa tim se slazem, naravno), trebalo bi da pravilo bude da dete nosi svezi i, zasigurno, zdraviji sendvic od kuce, nego da kupuje „smece“iz pekare, a ne obrnuto- sendvic kao „kazna“.
Kao autor ovog teksta imam potrebu da nešto razjasnim. Kao prvo hvala sajtu „Detinjarije“ što su ga podelili. :) Kao drugo, nešto što mi smatramo da je očekivano i očigledno i nije baš tako. U svom okruženju sam videla mnogo primera gde roditelji ne razmišljaju na ovaj način, nego kupuju i kupuju do iznemoglosti a decu baš briga. Smatram da je tekst mnogima koristan, bar sam ga ja pisala s tom namerom. Što se tiče pekare, nisam pristalica radikalnih mera. Iz tog razloga, a i znajući da je sve zabranjeno najslađe, nisam deci branila niti pekaru niti čokoladu i slično. Trudim se da decu hranim zdravo a opet stariji sin će pre poleteti na pekaru ili tako neko testo a mlađi na salatu. No da ne odem od onog što želim poručiti. Poenta „kaznenog sendviča“ nije da sendvič bude kazna a pekarski proizvod nagrada već pošto više voli da kupi užinu jer i drugari kupuju pa je to in, on je dobio sendvič. Inače dozvolim dva puta nedeljno da se kupuje užina a tri puta nosi od kuće. U krajnjoj liniji svi mi idemo u pekaru,makar po hleb. Sve što radiklano branimo deci, oni još više žude za tim i čim se dokopaju džeparca otići će u pekaru. Moramo biti dobri pedagozi i diplomate sa decom i sve je ok. 🙂