Piše: Ejmi Saterland
Pretpostavljam da nisam jedina kojoj se desila sledeća situacija, ili neka sasvim slična: stojim za sudoperom i perem sudove. Iznenada moj muž ustaje i kreće, ali na putu ka vratima shvata da ne zna gde su mu ključevi. I umesto da ih lepo u miru sam potraži, on kreće da ronda po stvarima, treska vratima i fijokama usput gunđajući i negodujući. Naravno, znam da sledi pitanje: ”Da li si videla moje ključeve?” Nekada davno, na početku našeg braka, ja bih istog trena ostavljala svoj posao i kretala zajedno sa njim i našim psom, Diksi, u potragu za ključevima. Diksi, naravno, ne traži ključeve, ali oseća uznemirenost mog muža i prati ga u stopu kao da pokušava da pomogne. Isto tako bih ga usput tešila: ”Ne brini, uskoro će se pojaviti. Tu su negde.”
Šta je dovoljno dobar brak?
Danas, kada počne ista pesma i on krene sa svojim gunđanjem i potragom, ja ne dajem ni pet para. Pravim se da nisam tu i nastavljam da radim svoj posao. Tako sam sačuvala svoj mir, jer ključeve svakako uvek nađe on, a ja samo gubim vreme. Tu zlata vrednu tehniku sam naučila od dresera delfina.
Slušala sam, ushićena, dok mi je profesionalni instruktor objašnjavao kako su dresirali delfine i slonove da rade neverovatne stvari, i na kraju mi je sinulo. Šta ako bih te iste tehnike primenila na svog tvrdoglavog muža?
Da se razumemo, ja svog muža volim. On ima sijaset dobrih osobina koje ja cenim. Kao što ima i dovoljan broj onih koje me izluđuju. Veoma je zaboravan, često kasni, nema osećaj da ja nešto radim već me neumoljivo prekida i zahteva pažnju, a ima nalete supružničke gluvoće kada ja nešto pitam ili mi je potrebna pomoć, retko se brije za moj ukus a predugo ostavlja na podu odeću sa treninga … i još koješta sličnih stvari koje remete naš odnos. Naravno, sve to nije razlog da se razvedemo ili nešto slično, i mnoge moje drugarice su se hvalile kako su raznim knjigama i savetima bračnih savetnika uspele da promene nešto kod svojih muževa. Mi smo čak otišli i kod bračnog savetnika, ali je žena bila oduševljena našom komunikacijom i brakom uopšte, tako da tamo više nismo odlazili.
Šta se desilo kad sam muža prestala da molim za pomoć?
A onda mi se dogodilo nešto magično. Radi knjige koju sam pisala o školi za dresiranje životinja, počela sam da putujem od Mejna do Kalifornije, gde sam provela dane gledajući studente kako uče životinje meni do tad nezamislivim stvarima – hijene da izvode piruete na komandu, kengure da ponude svoje šape i babune da voze skejtboard.
Slušala sam, ushićena, dok mi je profesionalni instruktor objašnjavao kako su dresirali delfine i slonove da rade neverovatne stvari, i na kraju mi je sinulo. Šta ako bih te iste tehnike primenila na svog tvrdoglavog muža?
Centralna lekcija koju sam naučila od egzotičnih životinja trenera jeste da treba nagraditi ponašanje koje mi se sviđa i ignorisati ponašanje koje mi se ne sviđa. Na kraju krajeva, nećete navaljivanjem naučiti morskog lav da njuškom žonglira loptu.
U nastavku: Odmah sam krenula sa nazovimo dresurom…
Sestro dodji ti na Balkan