Koliko su roditelji zaista važni?

Kulture širom sveta imaju različite odgovore na roditeljske probleme, koji su podjednako uspešni, iako roditelji nisu uvek ti koji su ključni za taj uspeh

Američki antropolog Margaret Mid objavila je 1930. godine studiju o podizanju dece na Novoj Gvineji. Svet je jedna džinovska laboratorija a ljudski razvoj veliki eksperiment, smatrala je, i pozvala na upoređivanje roditeljstva u različitim kulturama.

Skoro 90 godina kasnije, Robert Livajn, antropolog i počasni profesor obrazovanja i ljudskog razvoja na univerzotetu Harvard, i njegova žena Sara, bivši naučni saradnik na Harvardu, uradili su upravo ono što je Margaret Mid predložila. Tokom 50 godina obilazili su Afriku, Južnu Ameriku i Južnu Aziju, i pročitali mnoštvo studija drugih naučnika, novinara, pedijatara i razvojnih psihologa. Rezultat ovog velikog posla je njihova knjiga koja (svojim naslovom) postavlja jedno ključno pitanje: Da li su roditelji važni?

Njihov zaključak je – da baš i nisu onoliko važni koliko smatramo.

Roditeljsvo je više umetnost nego nauka, poručuju Livajnovi. To znači da ne postoji jedini i pravi način za podizanje dece. Kulture širom sveta imaju različite odgovore na roditeljske probleme, koji su podjednako delotvorni. Japanci dele postelju sa svojom decom a Meksikanci ostavljaju malu decu samu kod kuće, ali nemamo prava da osuđujemo njihove prakse, poručuju oni. Namera Livajnovih je da podstaknu roditelje da budu skeptičniji prema savetima stručnjaka i otvoreniji za drugačije pristupe podizanju dece.

“U svakoj kulturi roditelji u datom trenutku misle da je ono što čine najbolje za njihovu decu,” kaže Robert Livajn. “Međutim, njihova ideja o tome šta je najbolje drastično se razlikuje od kulture do kulture i čak između generacija u istoj kulturi.”

Šokantne metode

Livajnovi priznaju da su tokom decenija proučavanja roditeljstva u različitim kulturama doživeli mnogo šokova ali i prosvetljenja. “Prvo mesto koje smo posetili bila je Nigerija,” priča Sara Livajn. “Majke tamo ne obraćaju nimalo pažnje na svoje bebe. Beba koju smo proučavali imala je 15 meseci i provodila je sve vreme na krilu svoje babe osim kada bi zaplakala. Onda bi je majka uzela i podojila a da je pritom ne bi bi pogledala. Znala sam da u ovoj kulturi postoji distanca između majke i deteta, ali drugo je kada to vidite svojim očima. U to vreme se smatralo da takvo roditeljstvo stvara šizofrenu i autističnu decu. Posmatrala sam još puno nigerijske dece, i uvek je bilo isto – majka nije ni gledala svoje dete niti pričala a njim. A opet su oko mene bili sasvim normalni ljudi, topli, puni duha i sposobni za komunikaciju. Nisu bili autistični! Onda sam shvatila da se ova mala deca socijalizuju i uče se ljubavi kroz odnose sa drugim ljudima. Majka nije bila toliko važna.”

Kada su radili u Meksiku, gde su roditelji imali po petoro-šestoro dece, ono što ih je najviše zadivilo je koliko dobro su se ta deca međusobno slagala. Majke i očevi su radili, pa su deca ostajala sama. Najstarija bi imala 13-14 godina, a najmlađa su bila odojčad. Međutim, izvanredno su funckionisali zajedno. Svako od njih je preuzimao odgovornost za jedno od mlađe dece. Bili su veoma brižni i zaštitnički nastrojeni. Još u detinjsvtvu bi naučili nešto veoma važno – kako da preuzmu odgovornost za druge ljude.

Smirenost važnija od osmeha

U knjizi, Livajnovi opisuju uzmenirenost koju je iskazala žena iz kenijskog plemena Gusi posmatrajući američku majku koja menja pelenu bebi koja plače. Ono što je za Amerikanku bilo par sekundi plakanja na komodi za presvlačenje, za Afrikanku je loše roditeljstvo, jer u njihovoj kulturi beba mora biti u neprestanom dodiru koža-na-kožu sa majkom i nikad ne sme biti uznemirena.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: