Ideal majke iz plemena Gusi je smireno dete koje ne zahteva puno pažnje. A najbolji način da dete postane takvo je da se na svako njegovo nezadovoljstvo reaguje trenutno, od prvog dana. Međutim, iako su majke iz ovog plemena veoma osetljive na potrebe bebe i ne dozvoljavaju joj da ikada plače, one prema bebi ne praktikuju odnos „licem u lice“ – ne osmehuju se detetu, ne pričaju mu, ne prave grimase. Mnoga Afrička društva prioritet daju kontaktu koža-na-kožu, prilikom dojenja i nošenja, u odnosu na kontakt licem u lice. Zapravo, to je za njih upravo ono što se ne sme raditi, jer se na taj način dete uzbuđuje, a njihov ideal je dete koje se ne uzbuđuje. „Kada smo majke i decu stavljali u situaciju kontakta licem u lice, dete bi počelo da se uzbuđuje i majke bi okrenule glavu, kako bi izbegle kontakt očima. Ove majke ne žele da rade ništa što bi uzbudilo dete, jer dete treba uvek da bude smireno,“ objašnjava Robert Livajn.
Nemački psiholog Hajdi Keler naziva ova dva suprostavljena roditeljska metoda (koža-na-kožu i licem u lice) „međuzavisnim“ i „nezavisnim“. Izvan Zapadnog sveta, cilj vaspitanja nije nezavisno, već međuzavisno dete.
Dete u roditeljskoj postelji
Jedna od gorućih roditeljskih tema na Zapadu je i spavanje deteta u istoj postelji sa roditeljima. Pedijatri upozoravaju na rizike ove prakse, ali ona se u Japanu masovno primenjuje bez loših posledica. U Japanu je manja smrtnost dece i manje je slučajeva sindroma iznenadne smrti odojčeta.
Roditelji u Zapadim društvima svoju postelju smatraju intimnim prostorom rezervisanim za seksualne odnose, zbog čega dete mora imati svoj krevet i svoju sobu. Međutim, širom sveta drugi roditelji bebino prisustvo u krevetu ne smatraju nikakvom preprekom za redovne seksualne odnose.
Pi-pi trening
Dok je danas na Zapadu navikavanje na nošu projekat koji se produžava maltene do polaska u školu, u zemljama poput Indije i Kine bebe nauče da kontrolišu fiziološke potrebe pre nego što prohodaju.
„U Indiji i delovima Afrike, majke i bake proizvide šištav zvuk kada žele da se beba olakša. Vremenom, beba postaje utrenirana, pa se nezgode retko dešavaju,“ kaže Robert Livajn. To je nekad bilo poznato i ljudima u zapadnim društvima, i dadilje bi do petog meseca na sličan način uspevale da nauče bebu da piški i kaki onda kada to odraslima odgovara, objašjava Sara, koja je i sama odgojena na taj način u Engleskoj. Jednokratne pelene su to drevno znanje sasvim iskorenile.
„Zbog današnje promocije detetovog samopouzdanja i njegove nezavisnosti, ono je to koje stalno odlučuje o svemu. Tako se odnosimo i prema navikavanju na toalet – tražimo da nam dete kaže kada želi da piški. A onda se razočaramo ako nam ne kaže, i to izaziva puno konflikta, na štetu svih. Sve je to posledica ranog razvijanja svesti deteta o tome šta želi a šta ne želi,“ kaže Sara.
Na pitanje, koju roditeljsku tehniku bi voleli da usvoje Zapadne kulture, Livajnovi izdvajaju roditelje iz Južne Azije – Nepala i Indije, koji su vrlo nežni prema svojoj deci, kako očevi tako i majke. Međutim, ta nežnost je u kombinaciji sa jasnim očekivanjima od dece.
Takođe, ono što ih fascinira je i japanska „sabiši pedagogija“, odnosno tzv. pedagogija sažaljenja. Kada deca recimo imaju ručak u vrtiću, i niko ne pojede šargarepu, vaspitačica će reći „Niko nije pojeo jadne šargarepe. Zar vam ih nije žao?“ Na taj način deca se od malih nogu uče empatiji za druge, na način koji im je blizak.
Priredila: Jovana Papan
Izvor: The Atlantic
