Krivio sam svoju ženu za nered u kući, i nisam bio u pravu

Piše: Klint Edvards

Postavljao sam police u garaži kad mi je prišla devojčica iz komšiluka, drugarica moje četvorogodišnje ćerke, i rekla: “Sad sam bila u vašoj kući. Prilično je prljava. Norina mama mora više da čisti.”

“Neki ljudi bi rekli je ta primedba nepristojna,” kazao sam.

Devojčica mi se vragolasto nasmešila i rekla “aha!”

Ne peglam, dakle postojim

Problem sa petogodišnjim devojčicama je što su sto-posto iskrene. I zaista, kuća nam je bila u haosu. U tom trenutku, mogao sam da smislim milion razloga koji bi objasnili gomile nabacanih stvari, donji veš ostavljen unaokolo, korpe sa čistim rubljem na sred dnevene sobe itd. Uvek se tu nađe i razboj za pravljenje narukvica od gumica, par lutaka, plastelin i par prljavih sudova na stolu.

Neko od dece se uvek mota po našoj dnevnoj sobi ili na tremu, jede našu hranu i pravi nered uzimajući igračke koje posle ne vrati na mesto A upravo smo dobili i novu bebu, verovatno najveći (i najbolji) razlog za neurednu kuću.

Ali, nijedan od ovih izgovora nije važan, jer izgleda da za nered u kući opravdan izgovor ne postoji.

Ima ljudi sa prljavijim kućama. Video sam ih. A kada sam bio mlad, išao sam u te kuće i govorio podmukle stvari tipa: „Sad sam bio u vašoj kući. Prilično je prljava.”

„Iako živimo u doba partnerstva i jednakosti, kada nezaposlen otac nije retkost (i sam sam to neko vreme bio), bez obzira na okolnosti u porodici, ljudi za neurednu kuću uvek krive moju ženu.“

Onda bih otrčao svojoj kući i ispričao to mami, i zajedno bismo se smejali i sudili tim neurednim ljudima. Majka bi rekla nešto poput “Zar ona ne brine o svojoj kući? Ili svojoj deci?”