Kroz igru se bolje uči: Šta su „Oruđa uma“?

U leto 2009, nekoliko nedelja pošto se rodio moj sin Elington, proveo sam dan s predškolcima u jednom mestu u državi Nju Džersi.. Između ta dva događaja nije postojala nikakva veza – u sobu 140 Osnovne škole Red Benk nisam došao kao zainteresovani novopečeni otac, već kao novinar koji pokušava da razume šta se tu dešava.. Ono što sam tamo video nije se na prvi pogled razlikovalo od bilo koje druge predškolske grupe.. Jarkožuti zidovi od betonskih blokova; kraj bele table američka zastava.. Svud unaokolo četvorogodišnjaci, koji rado učestvuju u uobičajenim vrtićkim aktivnostima: gradili su kule od lego kockica, vozili kamione preko peskovitih podloga i zajedno sastavljali slagalice.. No kako je dan odmicao, primetio sam da se u sobi 140 događa zapravo nešto veoma neobično i mada je to bilo nenametljivo, nije se moglo prenebregnuti.. Za početak, deca su bila izrazito mirna i poslušna.. Tog dana nije bilo plača, ružnog ponašanja, besnih ispada, tuče.. Još čudnije je bilo što se vaspitačica, mlada tamnokosa gospođica Leonardo, uopšte nije trudila da zavede red, niti je otvoreno uticala na dečje ponašanje.. Nije ih opominjala, ali im nije davala ni zlatne zvezdice, niti ih je isključivala iz igre ili hvalila u stilu: „Kiliene, tako treba da se pazi!“ – dakle, lepo ponašanje nije bilo nagrađivano, ali ni loše kažnjavano..

Deca u sobi 140 pohađala su program nazvan Oruđa uma, relativno nov plan rada vrtića i predškolskih grupa, za koji su zaslužna dva denverska pedagoga, zastupnika nestandardne razvojne teorije.. Danas se u Sjedinjenim Državama u većini grupa kod mlađe dece razvija niz specifičnih ranih akademskih veština, mahom potrebnih za razumevanje pročitanog teksta i za računske operacije.. U programu Oruđa uma akcenat se pak ne stavlja na čitanje i učenje matematike.. Sve aktivnosti u njemu osmišljene su tako da se deci pomogne da ovladaju sasvim drukčijim veštinama: da obuzdavaju svoje impulse, da zadrže pažnju na zadatku kojim se bave, da odole spoljašnjim uticajima i izbegnu mentalne zamke, da upravljaju svojim osećanjima, da urede misli.. Tvorci programa Oruđa uma uvereni su da će ove sposobnosti, koje su obuhvatili zajedničkim imenom samoregulacija, mnogo više pomoći deci da postignu dobar uspeh u prvom razredu i kasnije u školi nego tradicionalni skup ranih akademskih veština..

„Sve aktivnosti u njemu osmišljene su tako da se deci pomogne da ovladaju sasvim drukčijim veštinama: da obuzdavaju svoje impulse, da zadrže pažnju na zadatku kojim se bave, da odole spoljašnjim uticajima i izbegnu mentalne zamke, da upravljaju svojim osećanjima, da urede misli..“

U okviru programa Oruđa uma deca usvajaju razne tehnike, trikove i navike koji će im pomoći da zadrže misli na pravom koloseku.. Uče da koriste „unutrašnji govor“: kad se nađu pred teškim zadatkom (na primer, da napišu slovo W), korak po korak tiho podsećaju sebe šta treba da urade (crta dole, pa gore, opet dole, pa gore).. Koriste i takozvane medijatore: predmete koji ih podsećaju koja je njihova uloga u određenoj aktivnosti (kod čitanja u paru, recimo, jedno dete dobija karticu sa slikom usta, a drugo sa slikom uveta da bi se znalo na koga je red da čita a na koga da sluša).. Svakog jutra deca prave plan igre, tačnije, na posebnim listovima opisuju ili crtaju aktivnosti kojima će se tog dana baviti: Ja ću da vozim vozić; Ja ću da vodim lutkice na plažu.. Priličan broj sati posvećuje se „ozbiljnoj dramskoj igri“: razrađujući složene, izmišljene scenarije, deca, po mišljenju tvoraca ovog programa, uče kako da poštuju pravila i regulišu nagone..