Kućni red i ostali daveži

Imam dvoje tvrdoglave i samostalne dece. Često imaju neko svoje viđenje i neke svoje ideje kako bi neke stvari u životu trebalo da izgledaju. Na žalost – nisu u pravu. Ja sam u pravu. Zato što sam ja uvek u pravu.

Piše: Mirjana Štedul

Često sebi govorim: „Biraj oko čega češ se raspravljati a šta ćeš pustiti.“ Jer da to sebi ne govorim, stalno bismo se raspravljali oko nečega. U zadnje 4 godine, koliko imam decu, imam dovoljno izgubljenih utakmica, tako da sad s velikom sigurnošću biram samo one bitke koje znam da ne smem i ne mogu izgubiti. Postoje pravila oko kojih smo apsolutno nepopustljivi. To su bitke koje nismo propustili i koje smo uspešno dobili (i još uvijek ih dobijamo).

(Moram napomenuti kako je izraz „bitka“ figurativan i ne znači kako izvlačim topove i minobacače. Moram to naglasiti, jer nekako se uvek nađe neko tko to ne shvata.)

Moraš ići u krevet – sutra svašta moramo da radimo i treba da se odmoriš.

Ja čvrsto verujem kako deca moraju imati strogo određeno vrieme kad idu u krevet. I ja sam ga imala. Možda mi se nije uvek spavalo. Možda sam nekad i negodovala. Ali sam sledećeg jutra uvek bila naspavana i odmorna. A to želim i svojoj deci. Moraju imati vreme kad se ide u krevet. Tačka.

Druga stvar u koju verujem – deca moraju u svom krevetu imati svoj mir. Znači – dete, igračka za spavanje, ćebence. Bez mame, bez tate, bez tv-a i ostalog. Ako ćemo se gurati u jednom krevetu, to će biti vikendom ujutro, u maminom krevetu. Znam kako ima puno dece koja spavaju s roditeljima. Nama je to nezamislivo. Moja Mia čak i ne voli da joj se neko približi dok spava. Njoj tako odgovara, meni tako odgovara, našoj porodici tako odgovara.

Čak i kad ozbiljno tvrde kako nisu umorni i kako im se ne spava – vreme za spavanje je vreme za spavanje. Opraštamo se ponekad i 15-ak minuta… pa jedan poljubac, dva, tri… deset… Pa popravi rep… Pa moram na wc… Žedna sam… Pokrij nogice… Ali to je to. Vreme je za krevet. Oboje zaspu u roku 5 minuta koliko god tvrdili kako im se ne spava.

U ove 4 godine bilo je možda 5 puta kad nisu išli da spavaju u vreme kad idu inače. I znate šta? Sledeći dan je pravi pakao. I nama i njima. Nervozni su, umorni, plačljivi, razdražljivi… nemogući.

Znači, što god ko mislio i rekao, kakav god ko raspored imao kod svoje kuće, koliko god neko mislio kako smo strogi, ovakvi ili onakvi – mojoj deca treba sna. Moja deca trebaju neprekinuti san od minimalno 9-10 sati. I onda funkcionišu kako treba. Možda je nekoj deci dovoljno 6 sati. Nekoj je možda dovoljno 3 sata. Mojoj deci nije dovoljno. Znate onu – deca rastu dok spavaju? E, pa moja deca će biti jako velika!

Vreme je za ručak!

Nikad, stvarno nikad se ne uzrujavam zbog hrane. Moja mama kaže da je to zato što imam sreće da mi deca jedu sve. Ako dođe do dana ili ako zaređa nekoliko dana kad ne jedu baš najbolje – ne uzrujavam se. Imam i ja takvih dana. Ako nešto ne žele da jedu – ništa zato, ni ja ne volim baš sve. Ako ne žele da probaju salatu – nema veze. Na meni je da ponudim. Ako hoće – super. Ako neće – ne moraju. Jedu dovoljno povrća da se ne moram oko toga uzrujavati.

Ono oko čega ne odstupam i o čemu vodim brigu je 3 obroka na dan, uvek u isto vrijeme. Doručak je između 8 i 9 ujutro, ručak u 13:00, večera u 19:00. Izuzetak je ako smo na putu, ali i onda se trudim da nekako organizujem da to vrijeme bude barem približno. Imamo i međuobroke i deserte i sladolede u šetnji, grickalice…nisu gladni. Ali ova tri obroka su Alfa i Omega!

Isto tako – jede se u kuhinji. Barem tri glavna obroka. Naravno da ne moraju svaki keks pojesti za stolom, ali doručak, ručak i večera nikad se ne poslužuju u dnevnom boravku. Tako je od kad su bili bebe. Tako je i sad. Jednostavno imaju naviku jesti u kuhinji, za stolom, svako na svom mestu.

Mislav je tu pokušavao malo promeniti pravila – pa je često ustajao i tražio da se hrani u dnevnom boravku. Ali nisam popuštala. Nikad. Ustao si se od stola? Ručak je gotov. Nisi se najeo? Žao mi je, brzo će večera. Ili međuobrok.

Ponovila sam bezbroj puta a ponovit ću verovatno još toliko – nismo u restoranu a ja nisam konobarica.

Igračkama nije mesto u kuhinji…još manje u kupatilu.

Ja sam mama koja dosta kuva. Pravim dosta kolača. Često sam u kuhinji. I mislim da tamo nema mesta igračkama. Kuhinja i kupatilo najmanje su prostorije u stanu i stvarno nema smisla da se uz mene – koja se guram sama sa sobom, u kuhinji guraju još i meda, auto, vozić ili pile. Osim toga – nije baš higijenski a u slučaju kuhinje – igra u kuhinji može biti i prilično opasna. Pogotovo ako su upaljeni šporet, rerna ili ako je nož negde na dohvat ruke.

Trnci mi prođu niz kičmu kad vidim plišanu igračku na podu kupatilae. Imamo patkice, ribice, žabice – gumene igračke za kupanje, koje stoje na kadi. Ali plišane igračke ne dolaze u obzir ni u kakvom obliku. Ovo pravilo kršili smo samo kad se Mia odvikavala od pelene. Imala je sa sobom „prijatelja“ koji ju je tešio i navijao da uspe obaviti sve što treba. I to je to. Tačka. Zna se za šta služe kuhinja i kupatilo. Zna se za šta služe igračke. Jedno s drugim u našem svetu – nikako.

Eto, možda smo strogi. Verovatno jesmo. Ali jednako volimo svoju decu kao roditelji koji ne žele ili ne uspevaju postaviti ni jednu granicu i koji misle kako im pružaju ljubav na način da im dopuste sve.

To kod mene nije slučaj. I ako sam zbog toga stroga i grozna mama – neka sam. Ali pokušavam odgojiti dvoje ljudi i pripremiti ih za svet koji je pun pravila, koji je okrutan i u kojem često stvari neće biti onakve kako su si oni zamislili.

Već čujem svoju poznanicu: „Život će im biti okrutan, onda barem kod mene mogu šta žele.“ Svaka čast. Svako zna svoje. Vreme će pokazati ko je obavio bolji posao. Pri tome ne mislim da će moja deca biti bolje odgojena. Jer možda i neće. U svakom slučaju – vreme će pokazati.

Do tad – nek’ su živi i zdravi, kakve god roditelje imali!

IZVOR: vecernji.hr