O meni
Moje ime je Ana Živanović, iz Beograda sam. Imam 37 godina. Sticajem srećnih okolnosti, svoju poslovnu karijeru gradila sam, dugi niz godina, u automobilskoj industiji i bila jedna od retkih žena koja pliva „muškom“ poslovnom okruženju. Tu je nastala ljubav prema automobilima.
Poslednjih godinu dana, igrom sudbine i srećnih okolnosti, a ja verujem u sudbinu, uspela sam samostalno da osnujem i vodim rent a car agenciju TWIGA car rental, koja se uspešno bavi rentiranjem putničkih i privrednih vozila. I sada bih iz ovog ugla rekla, a da ne zvučim neskromno, uspešno plivam u „muškom“ svetu automobila.
A pri tom sam mama Elene (10) i Vuka (7), sto mi je primarni „full time job“.
Imam sreću da radim ono što volim. Zato volim i petak i ponedeljak i klinci ne trpe zbog moje poslovne angazovanosti, jer se uvek nasmejana vraćam kući. Radni dan itekako zna da se oduži, ali se trudim da im na ličnom primeru pokažem da ako rade ono što vole mogu izbalansirati energiju i biti uspešni i na poslu i kao roditelj. Naravno, postoje situacije kada nam nedostaje slobodnog vremena, ali sam svoju ljubav prema automobilima prenela na njih, tako da mi vrlo često zajedno sređujemo i peremo automobile, svako ima svoju krpicu, a nakon toga moramo „testirati“ taj auto. Krug oko Košutnjaka nekim od automobila TWIGA rent a car-a nam je postala rutina. A njih dvoje su moji najbolji test vozači.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Svoju decu sam rodila u kasnim 20-im i mogu reći da sam se dobro snašla. Po prirodi sam žena sa mnogo energije, to drugi govore, a ja osećam, i neko ko je na roditeljstvo i majčinstvo gledao kao na prirodni proces. Najiskrenije, nisam pridavala mnogo značaja teorijama i savetima raznih samozvanih stručnjaka. Pustila sam da deca i ja stvorimo prirodnu vezu i povezanost kroz dojenje, dodir, poljubac, glas… tako da smo se mi konektovali na početku, i sada je razumevanje mnogo jasnije i nadogradnja mnogo lakša.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Ne postoji najbolje vreme za „postati mama“, uvek je pravo vreme. Kad si mlad, deca te nateraju da sazriš ranije, izvuku maksimum, ojačaju te. U nekim zrelim godinama (a veoma je diskutabilno koje su to godine ) kada si vec sazreo, oni te podmlade, tako da je vreme za bebe UVEK!
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Uh odavno je bilo, ha ha ha… Sa Elenom je bilo više smešnih situacija, jer sam se na njoj vežbala, a sa Vukom sam već bila iskusna mama.
Interesantna stvar je da, iako sam dugogodišnji vozač i žena u svetu automobila, dugo nisam bila opuštena i sigurna dok sam nju vozila, a niko drugi nije smeo da je vozi, jer nikom nisam verovala. To je onaj majčinski strah koji je uglavnom neosnovan, al postoji uvek. Dok je sa Vukom bila potpuno obrnuta situacija. On je moj suvozač i „kopilot“ od kad je postao svestan vožnje. Njemu sam kupila Rekarovo sediste (Recar – čuveni proizvođač sportskih sedišta za automobile) sa dodatkom volana. Tako da je on vozač od prvog dana. To sedište se sad nalazi u Twigi, i sa zadovoljstvom ga dajemo klijentima koji imaju malu decu.
Postoji još jedna anegdota, koja će me pratiti i klinci će me zezati zbog toga uvek, a vezana je za kuvanje… koje mi nije jača strana, nažalost!
Kada je Elena trebalo da počne da jede čvrstu hranu, ja sam kao svaki odgovorni roditelj, konsultovala knjigu! Ne sećam se tačno koju, ali se sećam redosleda uvođenja namirnica i velikim slovima napisanog, da svaka namirnica mora proći termičku obradu. I tako je došao red na bananu… koju Elena ni danas baš nešto ne voli, razumete zašto… Pa ja sam je skuvala, možete misliti kakvog je ukusa bila. Jadno dete, više je pljuvala nego sto je pojela, a meni tada nije bilo jasno zašto. Dok nije došla moja mama (ništa bez mame) i objasnila mi. Od tada, pa i danas, baba Ljilja najbolje kuva…
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Kao što rekoh, uvek je vreme za bebe!
Treba da prestanemo da tražimo opravdanja i razloge zašto nešto ne bismo, ili ne treba, nego nam samo treba hrabrosti da zakoračimo. U hodu se sve najbolje nauči.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Svakodnevno učimo nešto novo jedni od drugih. I oni od mene i ja od njih. Ali ono što sam da prvo naučila je tolerancija i strpljenje, i da volan nasih života čvrsto držim u rukama, da pogled nikad ne spuštam dole, nogu na gasu uvek doziram za vožnju unapred i muziku pustim na najglasnije… i osmeh na lice!!!
Kad pogledam u njih, kako se igraju, smeju, raduju, kakvi su u školi, u odnosu prema drugarima, znam da dobro radim svoj „posao“ i da oni rastu u dobre ljude. U kom pravcu će ići njihov život i rad, ne znam, ali znam da ce imati svu moju podršku i ljubav!
