O meni
Zovem se Maja Rogan i imam 46 godina. Udata sam i imam dve ćerke, Milicu (17) i Nevenu (14) godina. Radim kao turistički vodič na engleskom i italijanskom jeziku i autorka sam knjiga iz oblasti turizma pod naslovom „Turistički vešeraj“ i „Turistički tartufi“. Moj suprug je inženjer iz oblasti PTT-a i telekomunikacija. Zadovoljan je jer radi posao za koji se školovao i koji voli. Jedna od naših zajedničkih karakteristika je upravo ta da volimo posao koji radimo i smatram da je to dobar primer za naše ćerke.
Mene obično turisti pitaju: da li imate decu? Ja odgovaram: znam da je učtivo i moderno postaviti takvo pitanje, ali ja imam muža, uz šalu da su kod mene stvari tekle svojim tokom, prvo sam se udala a zatim rodila decu.
Smatram da je lako biti uspešan u svom poslu i dati svoj maksimum i time biti zadovoljan, ali najteže je biti roditelj. U poslednje dve godine moj muž češće radi sa decom oko školskih aktivnosti kao što su kontrolni i pismeni iz matematike i fizike. Tako da slobodno mogu da kažem da je njemu teže.
Trudimo se da pokažemo pozitivan primer svojoj deci što podrazumeva da stojimo iza onoga što se dogovorimo. Mislim da treba decu učiti da je život težak i da su dobrota, radne navike i vrednoća prioriteti u sazrevanju jer na taj način eliminišemo lenjost koja je glavni pokretač nezadovoljstva.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Milicu sam rodila u 29. a Nevenu u 32. godini. Imala sam sreću da sam imala dovoljno mleka tako da sam obe ćerke dojila dve godine. U to vreme nisam znala šta su flašice, cucla i priprema hrane za bebe.
Kada sam prestala da ih dojim, moja su deca počela da se razbolevaju, posebno kada su krenula u vrtić. Veliku ulogu u tom periodu imale su bake, deke, tetka, stric koji su nesebično pomagali i uskakali kad kod je to bilo potrebno.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?
Bilo bi idealno da sve radimo u pravo vreme, ali život nije bajka i svako sazreva drugačije. Zato je teško savetovati bilo koga kada treba da postane roditelj. Racionalno rasuđivanje je preduslov za roditeljstvo.
Treba se setiti da naša braća i sestre često drugačije razmišljaju od nas o stvarima koje su za nas bitne, a kamoli neke druge žene u drugačijim životnim okolnostima.
Verujem da oni koji su odrasli u brojnijoj porodici (npr. troje dece) imaju veće razumevanje za druge i zato je važno da deca imaju brata ili sestru. Za ženu kao što sam ja, 30 godina je bilo pravo vreme da postanem roditelj.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Moj prvi roditeljski šok je bio na prvom roditeljskom sastanku u vrtiću a kasnije i u osnovnoj školi. Zadivljujuća je potreba roditelja da pokažu da je njihovo dete pametno, što bi se reklo: „sledećeg meseca član Mense“. Ja se sećam da sam samo ćutala. Neću vam reći šta sam tada pomislila, ali kada sam se vratila kući mužu sam ironično rekla: Ako te neko pita kakvi su afiniteti tvoje ćerke, ti slobodno i bez ustezanja reci da će ona biti naučnica iz oblasti nuklearne fizike… eto tako je bilo na roditeljskom.
Toga se često setim kada čujem da su roditelji u neskladu svojih želja i dečijih mogućnosti. Zbog toga mislim da deci treba podsticati njihove ideje i talente.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
To je isto kao da me pitate kakav život treba da živimo? To je individualno. Žena bi trebalo da bude mudra i izabere pravog muškarca i da je pre toga savladala lekciju razlikovanja bitnog od nebitnog. Na kraju krajeva mi svi biramo partnere koji mogu da nam pariraju. Svako je kovač svoje sreće.
Treba razumeti sve one žene koje imaju potrebu da budu domaćice i brojnu porodicu što je danas retkost.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
LJUBAV koju treba da iskazujemo u svakoj prilici na sve načine u neograničenoj količini.
Da naučimo da praštamo jer i roditelji i deca greše. Potrebna je velika doza strpljenja da ne reagujemo ljutito i besno znajući da će deca sutra imitirati naše mimike, gestikulacije, govor tela.
Sećam se kako sam se smejala svojim roditeljima koji nisu slušali modernu muziku u moje vreme, tako se moja deca meni smeju danas, po principu „mama, gde ti živiš?”, „ne kapiraš ti to!”, „nemoj da me blamiraš!”
Svojim ponašanjem pokazujemo primer svojoj deci.
Skoro sam bila u Berlinu i tamo mi se desila jedna jako interesantna situacija u lokalnoj pekari gde sam čekala u redu da kupim čokoladne buhtle. U pekaru je ušao otac sa malom bebom i sinom oko tri godine. Ja sam mu rekla: „Izvolite ispred mene, vi ste sa malom decom.“ „Ne hvala, ja ću čekati u redu, moja deca treba da se uče strpljenju.“
To je za mene odličan primer roditeljstva!
Ovo me niste pitali
Roditeljstvo je kompleksna stvar, ali ne treba da dramimo. Živite svoj život, a ne život svoje dece, oni će se već nekako snaći ma koliko vi tvrdili da ste uvek u pravu.
Izvor: Detinjarije.com
