Grešimo, mučni, vaspitavajući ih, a sve vreme mislimo da radimo u njihovom najboljem interesu. Nigde, bre, nema škole za dobrog roditelja. Čitaš neke knjige, čitaš, pa ih baciš, jer ukapiraš da je najbolje da slediš svoj osećaj. A taj osećaj ipak nije uvek najbolji za dete. Nekad je samo za nas najbolji.
Piše: Ljubinka-Boba Nedić
Da preskočim onaj deo frke kad mi se dete rodilo – šta ću, kako ću, hoću li umeti (kuku!) da od ova 4,5 kila mesa čoveka napravim.
A kako nisam psiholog, ne ide ni da vam pričam o modelima vaspitanja i filozofiram o tipovima ličnosti roditelja. Umesto toga, navešću vam nekoliko momenata iz njenog, još malo pa osamnaestogodišnjeg života, kojih se živo sećam, i za koje mislim da su bili važni. Baš važni. Dovoljno je velika da ako ovo i pročita, sada je kasno 😉 Mislim, sada sme da sazna.
Jes’ mi malo glupo da se hvalim rođenim detetom, pa ću preko pola razloga za moj roditeljski ponos da izostavim, ali ću vam reći da mi je dete vrlo duhovito, čovečno, nepovodljivo, kritično i samostalno. Te su mi osobine važnije od njenih petica.
Kako smo do toga stigle, ne znam baš ni sama. Ima genetike (dobro, de – s obe strane), ima vaspitanja, ima njene autonomne ličnosti, učiteljice, nastavnika, profesora, drugarica, drugova, knjiga, filmova, muzike… Ima svega.
S moje strane, između ostalog, bilo je i ovoga:
Najranije detinjstvo nam je prolazilo normalno – ništa nismo sterilisali, smeli smo da pokupimo grisine i kad nam ispadnu u parku, izbegavali smo skupe igračke, zamajavali smo se satima običnom kutijom od kreme (otvori – zatvori aktivnost), dobijene barbike smo prosleđivali drugim devojčicama, čije su mame to volele, a mi smo imali razne kockice, plasteline, bojice…
Kada je sa 3,5 godine krenula u vrtić, postigle smo dogovor: ne sme da tuče devojčice, i dečake sitnije od sebe; ostale sme, ako oni prvi udare, ili da bi odbranila nekog slabijeg. Molim lepo!
“Kada je sa 3,5 godine krenula u vrtić, postigle smo dogovor: ne sme da tuče devojčice, i dečake sitnije od sebe; ostale sme, ako oni prvi udare, ili da bi odbranila nekog slabijeg. Molim lepo!”
Nedelju dana posle 4. rođendana, otišla je na prvo zimovanje sa vrtićem (posle je išla redovno i na zimovanja i na letovanja, bez roditelja). Ne vezujte decu sebi za suknju! Osamostaljujte ih. Sebični ste ako ih ne pustite samo zato što će vam nedostajati 😉 Ali, ne terajte ih da idu ako deca nisu spremna. Ovo moje je bilo spremno.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Tajna pametne dece je u rečima koje čuju od svojih roditelja
To je rezultat naučnika sa Univerziteta u Jorku, koji tvrde da deca roditelja koji više razgovaraju sa svojom decom i dodeljuju im razne zadatke za obavljanje, treniranje njihovih neverbalnih sposobnosti,...
Dozvolimo im da budu svoji
Piše: Tamara Đuran Majka sam uskoro punih devet godina, a toliko sam, čini mi se, grešila. Iznova sam se pitala kako da se nosim sa svojim strahovima, zabludama, idejama kakav...
Saveti za preživljavanje majke šestoro dece: Naučite da zažmurite da biste ostali normalni
Konstens Hol je australijska mama i blogerka koja piše o iskušenjima majčinstva, što je u njenom slušaju veliki izazov, pošto ima čak šestoro dece. Nedavno je podelila neke od svojih...
Gde su deca kojima mama ne mora da kaže: „Reci teti dobro jutro”?
Jedna mama, koja je namernim i slučajnim okolnostima i učiteljica, shvatila je da je „vrag odneo šalu”. Da roditelji više ne troše svoje vreme na vaspitavanje i podučavanje dece, da...
Moje nije htelo da svira klavir ali je zato svako vece slusalo baby einstein….Svaka cast za tekst, veliki pozdrav !