Mali narcisi: Zašto su deca zaljubljena u sebe i kako da ne porastu u sebičnjake

Narcisoidnost koju pokazuju bebe je jednostavnija, sirovija vrsta od one koju pokazuju odrasli, i kod većine dece je to samo prolazna faza.

Mala deca su po svojoj prirodi moralna čudovišta. Ona su sebična, zahtevna, nasilna, pohlepna, impulsivna i bez ikakvog osećanja kajanja. Stalno se tuku sa braćom i sestrama ili drugom decom, ali su spremna da vrište dugo ako njih napadnu. Očekuju da budu obožavana ali ne i disciplinovana, nagrađena a ne kažnjavana. Sve više psihologa uviđa korene i razloge za ovo ponašanje – kao i činjenicu da neki nikada ne prestanu da se ponašaju tako – i pruža sve više saveta kako da najbolje utičete na zdravog narcisa u svom detetu i na nezdravog narcisa kod odraslih

Nekada ste bili sociopate. Jeste. Ne znate to, a i da ste znali, bilo bi vas baš briga. Teško je pogoditi tačan trenutak kada ste prešli liniju društveno neprihvatljivog ponašanja, ali možda je to bio trenutak kada ste pokušali da udarite nepoznatog čoveka u glavu brodom.

Brod jeste bio igračka, i možda ste tada imali četiri godine. Ali znali ste šta možete da uradite, i spremali ste se za to. A čovek je bio ćelav, tako da vam je to bio dodatni motiv. Sa četiri godine, ćelavi ljudi su jako zanimljivi. Hteli ste da ga klepite tom igračkom najjače što ste mogli, i da se nije okrenuo u tom trenutku i podigao prst, sigurno biste to i uradili. Ali, niste osećali nikakvu grižu savesti zbog onoga što se zamalo desilo.

Nijedna stvar koju ste tog dana uradili ne bi bila prihvatljiva u društvu. Ali, nijedna stvar nije bila nimalo pogrešna ili loša.

“Bebe moraju da budu sebične po rođenju, kako bi im potrebe bile ispunjene, i to je jednostavno evolutivni imperativ”

Mala deca su po svojoj prirodi moralna čudovišta. Ona su sebična, zahtevna, nasilna, pohlepna, impulsivna i bez ikakvog osećanja kajanja. Stalno se tuku sa braćom i sestrama ili drugom decom, ali su spremna da vrište dugo i jako ako njih napadnu. Očekuju da budu obožavana ali ne i disciplinovana, nagrađena a ne kažnjavana, očekuju da se porodica i prijatelji brinu o njima, a ništa ne daju zauzvrat.

Sve ovo je psihopatologija prve vrste – konkretno, narcisoidna patologija. Tu je i egocentrizam, i apetit za bezgraničnu pažnju. A i ona narcisoidna nebriga za probleme drugih ljudi. No to je u isto vreme i narcisoidnost koje bebe moraju da imaju kako bi preživele. Sve više psihologa uviđa korene i razloge za ovo ponašanje – kao i činjenicu da neki nikada ne prestanu da se ponašaju tako – i pruža sve više saveta kako da najbolje utičete na zdravog narcisa u svom detetu i na nezdravog narcisa kod odraslih.

“Bebe moraju da budu sebične po rođenju, kako bi im potrebe bile ispunjene, i to je jednostavno evolutivni imperativ”, kaže Mark Barnet, razvojni psiholog sa Kanzas Stejt univerziteta. “Da bi preživele, moraju da se grabe za pažnju.”

I rani psiholozi su ukazivali na ovo. U eseju napisanom 1914. godine – i prikladno nazvanim “Njeno veličanstvo: Beba”, Sigmund Frojd je napisao da su najraniji stadijumi bebinog života definisani onim što on naziva “primarna narcisoidnost”. I nemojte da sumnjate da je čovek koji je umeo da pronađe seksualnost u tanjiru pileće supe to uradio i u ovom slučaju.

“Ovo stanje nazivamo narcisoidnošću, a to je u stvari ništa drugo nego auto-eroticizam”, napisao je on.

Nazivanje urođenog ponašanja beba narcisoidnošću je, naravno, preterano. Bebe ne pokreću pohlepa i lukavstvo, već primalna potreba da prežive još jedan dan – a to je prilično dobar razlog da se ponašate sebično.

Bebe ne pokreću pohlepa i lukavstvo, već primalna potreba da prežive još jedan dan – a to je prilično dobar razlog da se ponašate sebično.

Ali to ne znači da seme ponašanja koje može da izraste u pravu narcisoidnost ne klija baš kroz bebin temperament, kao i klice drugih poremećaja ličnosti – izliva besa koji, ako se ne spreče, postaju ozbiljni (i vrlo teatralni) problem kasnije u životu; duboke potrebe za ljubavlju i pažnjom i besom kada one izostanu, i koja se kod starijih naziva graničnim poremećajem ličnosti.

Nedostatak empatije je verovatno najvažnija osobina bebine ličnosti koja kasnije može da postane crta narcisa, i na mnogo načina je nju najteže prevladati. Ne samo da um mališana ne može da shvati osećanja drugih; on čak ne može da ukapira da ljudi ili stvari postoje i kada ih beba više ne vidi i ne čuje.

Šestomesečna beba koja ispusti kašiku dok sedi u hranilici uopšte je neće tražiti pogledom na podu, jer smatra da, ako se ne vidi, više ne postoji. Iz istog razloga, novorođenčad ne osećaju anksioznost niti strah ako ih razdvojite od roditelja, za razliku od dece koja su već prohodala, i koja su mnogo više vezana za mamu i tatu. Odrasli nestaju i pojavljuju se, menjaju se, nestaju poput subatomskih čestica u trenutku kada napuste sobu – tako razmišlja beba.

Kada deca počnu da shvataju koncept prisutnosti osobe ili predmeta – obično od šest meseci pa nadalje – počinju da se pojavljuju i prvi naznaci empatije, shvatanja da je neko tužan ili da pati. Čak i tada, ipak, bebe će se ponašati egocentrično.

“Malo dete će pokušati da uteši svoju majku isto onako kako samo želi da bude tešeno”, nastavlja Mark Barnet. “To znači da će joj ponuditi medu ili neku igračku koju voli.”

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: