Mama koja je svojim sinovima prepustila kuvanje za celu porodicu

Ana Maksted je bila umorna od omalovažavanja njenih kulinarskih specijaliteta, pa je zato rešila da svojim sinovima nedelju dana prepusti kuhinju i spremanje obroka, kad već uvek komentarišu njene obroke:

Piše: Ana Lamsted

Odluka je pala, i ja sam svečano objavila svojoj deci: “Ove nedelje ne kuvam. Vi ćete biti glavni kuvari. Mene možete eventualno nešto da pitate, ali nipošto se ne mešam. Posebno ne radim sve teške i prljave kuhinjske poslove.

Bila sam umorna i olupana kao većina mojih šerpi. Svemu tome su doprineli i nezahvalni gosti restorana u kome radim, koji su odbili čak i da probaju krompir punjen pasuljem jer to “ne ide”! Nadala sam se da će, ako moji dečaci od 7, 10 i 12 godina prežive kuhinjske noževe i ključalu vodu, posle tog iskustva pokazati makar malo više poštovanja za moje obroke.

Učenje kuvanja: Nema boljeg mesta za decu od kuhinje

Ipak, moram priznati da sam, iako sam znala i svesno pristala na kuhinjsku anarhiju koja mi predstoji, bila njome užasnuta.

Bila sam upoznata kuvanjem sa decom i pre nego što sam imala svoju decu. Gledala sam kako moja drugarica pušta svoju malenu kćer da meša testo za kolače dok joj, za njenu majku neprimetno (ali ja sam to jasno videla), povremeno kaplju sline iz nosa u činiju sa testom. Uprkos tome, kada sam dobila svoju decu probala bih da zajedničkim snagama skuvamo nešto, ali bi to uvek bilo vrlo blizu katastrofe. Vrlo retko bi bilo jestivo.

“Osećam grižu savesti, jer sve vreme svoju decu držim dalje od kuhinje i samim time ih osuđujem da za vreme budućeg samačkog života jedu konzerve, brzu hranu i pastu od lepka.”

Setila bih se ponekad i sebe, sa recimo 18 godina, kako ponosno iznosim pred svoje roditelje testeninu koja bi se mogla nazvati pasta-lepak, i kako oni taj lepak bez pogovora jedu. U tim trenutcima osećam grižu savesti, jer sve vreme svoju decu držim dalje od kuhinje i samim time ih osuđujem da za vreme budućeg samačkog života jedu konzerve, brzu hranu i pastu od lepka.

Onda sam prelomila. Posebno me inspirisalo to što je dvanaestogodišnjak krenuo na časove kuvanja u školi. Bilo je očigledno da je njegova pastirska pita veoma jestiva. A jednog dana je umarširao u kuću ponosno noseći svoju prvu holandsku tortu od jabuka. Bila je malo gnjecava, ali prizor u kome je seče i služi svom mlađem bratu kao kakav pravi šef kuhinje, sasvim je poništio sve nedostatke njenog ukusa. Jedući parče te torte uz kafu, shvatila sam da je vreme da priznam prevlast, i to je bio još jedan podstrek za moju odluku.

1 2 3 Sledeća strana