Piše: Jovana Papan
Dok je predsednik Kine Hu Đintao prošle nedelje obilazio SAD, a kineska ekonomija, sa svojim godišnjim rastom od preko 10% bila više nego aktuelna tema u američkim medijima, kineska kultura bila je u žiži američke javnosti iz jednog sasvim drugačijeg razloga. Povod je bio esej Ejmi Čua, amerikanke kineskog porekla i profesorke prava na univerzitetu Jejl, objavljen pre nekoliko nedelja u Vol strit žurnalu. U tekstu „Zašto su kineske majke superiorne“ inače odlomku iz njene tek objavljene knjige Borbena himna majke tigrice (Battle Hymn of the Tiger Mother) Ejmi Čua pokušala je da predoči razliku između tipičnog zapadnog i tipičnog kineskog pristupa vaspitavanju, sugerišući da je upravo efikasnost kineskih tehnika vaspitavanja razlog tome što kineski roditelji po pravilu podižu tako uspešnu decu, matematičke genijalce i čuda od muzičara.
Šta sve Ejmi Čua ne dozvoljava svojoj deci
Ukratko – autorka objašnjava da su kineska deca uspešnija zato što njihovi roditelji vrše mnogo veći pritisak na njih, ne štede kritike a pohvale smatraju nečim što ne treba rasipati. Takođe, da je skoro svako dete sposobno za odlične rezultate ako je roditelj dovoljno uporan, strog i zahtevan. Međutim, kako u tekstu na svom primeru pokazuje Ejmi Čua u pitanju nisu samo nijanse, već su razlike u pristupu drastične. Zahtevnost na koju ona misli jeste ona koja ne toleriše ni odlazak u toalet dok se ne uvežba muzički komad na instrumentu, zbog koje drugo mesto na školskom testu zahteva rađenje dvadeset testova dnevno pod štopericom, i zbog koje se odbija rođendanska čestitka koju je dete napravilo svojoj majci zato što nije “uložilo dovoljno truda”. „Evo nekih stvari koje nikada nisam dozvolila svojim ćerkama, Sofiji i Luizi: da spavaju kod drugarica, idu kod njih na igranje, učestvuju u školskoj predstavi, gledaju TV ili se igraju na računaru, same biraju vanškolske aktivnosti, dobijaju ocene manje od petica, ne budu najbolje u svim predmetima…“, navodi između ostalog Ejmi Čua.
Svako može (mora) biti najbolji
Osim svoje ispovesti, autorka u ovom odlomku daje niz poređenja koji veoma jasno predočavaju kulturne razlike između Kineza i zapadnjaka kada je u pitanju roditeljstvo. Jedna studija je pokazala da skoro 70% zapadnih majki smatra da “pridavanje važnosti akademskom uspehu nije dobro za decu”, te da “roditelji treba da nametnu ideju da je učenje zabava”, dok isto to smatra otprilike 0% kineskih majki. Umesto toga, velika većina kineskih majki veruje da njihova deca mogu biti “najbolji” učenici, te da je “akademski uspeh rezultat uspešnog roditeljstva”. Samim tim, ako dete ne uspeva da bude odlično u školi, to samo znači da roditelji “nisu radili svoj posao”. Druge studije su pokazale da kineski roditelji provode otprilike 10 puta više vremena svakog dana radeći sa decom na školskom gradivu. Zapadna deca, s druge strane, više su okrenuta sportu.
