Marija Montesori: Dete ima instinkt ka radu a roditelj ga sputava

Svrsishodna aktivnost

Pre nego što dete može da se bavi nečim na logičan način, što vidi da rade odrasli, ono počinje da radi zbog svojih razloga. Pri tome koristi stvari u svrhu koja često odraslima nije jasna. To se dešava kod dece između jedne i po i tri godine. Jednom sam videla dete od jedne i po godine koje je našlo uredno naslagane upravo ispeglane salvete. Uzelo je jednu salvetu i držeći je sa najvećom pažnjom, sa rukom ispod da se ne odvije, odnelo je dijagonalno preko sobe do suprotnog kraja, gde je stavilo na pod rekavši: „Jedan.” Zatim je otišlo natrag istim putem, što je bio znak da je vođeno posebnom usmeravajućom senzitivnošću. Uzelo je drugu salvetu i na isti način je odnelo istim putem i stavilo na prvu opet rekavši: „Jedan.” Ponavljalo je ovo dok nije prenelo sve salvete. Zatim ih je na isti način vratilo na početno mesto. Iako salvete više nisu bile u savršenom stanju kako su bile ostavljene, sve su i dalje bile prilično lepo složene. Srećom po dete niko od porodice nije bio prisutan tokom ove duge aktivnosti. Koliko često mala deca čuju iza sebe odraslog koji viče: „Stani! Ostavljaj to!” I koliko često su te male, nežne ruke udarene da bi naučile da ništa ne diraju!

Koliko često mala deca čuju iza sebe odraslog koji viče: „Stani! Ostavljaj to!” I koliko često su te male, nežne ruke udarene da bi naučile da ništa ne diraju!

Druga „osnovna” aktivnost koja decu fascinira je vađenje čepova iz boca i vraćanje,  posebno ako je čep od stakla kao što je to kod bočica za parfeme. Deca vole i da podižu i spuštaju poklopac držača mastila ili poklopac neke velike kutije, da otvaraju i zatvaraju vrata i fioke. Jasno je da često dolazi do sukoba između odraslog i deteta oko ovih predmeta koji prirodno privlače dete a zabranjeni su jer pripadaju maminom toaletnom stolu ili tatinom pisaćem stolu ili su deo nameštaja u dnevnoj sobi. Ovaj sukob izaziva tantrum. Ali ono što dete želi nije baš ta flaša ili držač mastila. Ono bi bilo zadovoljno i kada bi imalo svoje predmete koji mu omogućavaju da vežba te iste pokrete.

Ove i slične osnovne aktivnosti, koje nemaju spoljni cilj, mogu se smatrati prvim nejakim naporima čoveka kao radnika. Neki od naših materijala koji smo izumeli za vrlo malu decu baš tokom ovog perioda razvoja, kao što su cilindri koji se vade i vraćaju u otvore, zato imaju univerzalni uspeh.

Ideja da bebu treba pustiti da samostalno deluje lako je razumljiva, ali u praksi se susreće sa složenim preprekama koje vode poreklo iz podsvesti odraslog. Često odrasli koji bi želeo da pusti dete da slobodno koristi i pomera predmete otkriva da ne može da se odupre impulsima zbog kojih upravlja detetovim aktivnostima. Jedna mlada majka u Njujorku je usvojila naše ideje i želela da ih primeni sa njenim malim sinom, koji je imao dve i po godine. Jednog dana videla je da nosi bokal pun vode u salon, bez posebnog razloga. Videla je kako se trudi, kako ulaže napor u svaki korak, dok istovremeno sebi ponavlja: „Budi pažljiv, budi pažljiv!” Bokal je bio težak i majka nije mogla da se odopre porivu da mu pomogne. Uzela je bokal i odnela tamo gde je dete htelo. Dečak se poniženo rasplakao, a majka je bila tužna jer je mislila da ga je ona rastužila. Opravdala je sebe govoreći da je, iako je znala da ga pokreće unutrašnja potreba, osećala da ne može da dozvoli da se umara i toliko vremena troši na nešto što ona može da uradi za  njega u trenutku.

Često odrasli koji bi želeo da pusti dete da slobodno koristi i pomera predmete otkriva da ne može da se odupre impulsima zbog kojih upravlja detetovim aktivnostima.

„Znam da sam pogrešila”, rekla mi je, pitajući me za savet skoro kao bolesnik koji pita doktora kako može da ozdravi. Razmislila sam o drugom aspektu ovog problema, želji da se zaštiti imovina. Pitala sam je da li ima skupocen porcelanski servis, sa laganim šoljama. Savetovala sam da pusti dete da nosi jednu od tih šolja i vidi šta će se desiti. Poslušala je moj savet i kasnije mi ispričala da je njen mali sin nosio šolje sa velikom pažnjom, zastajući na svakom koraku, dok ih nije doneo na odredište. Ona je bila rastrzana između dva osećaja: radosti što je dete zaposleno i brige zbog šoljica. Ali je dopustila detetu da završi to što ga je tako strasno privlačilo i izgledalo neophodno za njegovo psihičko zdravlje.

U drugoj prilici dala sam maloj devojčici od godinu i po pajalicu za brisanje prašine. Sela je i sa velikim zadovoljstvom čistila razne male predmete. Ali njenoj majci bilo je teško da razume zašto takve predmete treba da daje malom detetu, jer su delovali čudno za njen uzrast.

Odrasli koji ne razume značaj instinkta ka radu kod deteta iznenađen je njegovim pojavljivanjem. On uviđa da mora mnogo da se žrtvuje i odrekne nečega od svoje ličnosti i okruženja, što nije uobičajeno za svakodnevni društveni život. U okruženju odraslog dete je sporedno biće. Ali potpuno ga isključiti iz okruženja kao što se danas radi, znači sprečiti njegov razvoj, baš kao da mu nije dozvoljeno da nauči da govori.

Odrasli koji ne razume značaj instinkta ka radu kod deteta iznenađen je njegovim pojavljivanjem.

Rešenje ovog sukoba je u pripremi odgovarajućeg okruženja u kome dete može da ispolji svoje tendencije više vrste. Kada izgovori svoju prvu reč nema potrebe da se bilo šta posebno priprema za njega jer je njegov bebeći glas u kući dobrodošao zvuk. Ali rad njegovih malih ruku zahteva podsticaj, „motive aktivnosti” u vidu odgovarajućih predmeta. Tada možemo videti malu decu kako se bave stvarima koje zahtevaju impresivan trud, ponekad veći od onoga što smatramo fizički mogućim. Imam jednu fotografiju na kojoj mala Engleskinja nosi veliku veknu hleba, tako veliku da je preteška za njene ruke, pa ju je poduprla telom. Ona hoda tela zabačenog unazad pa ne vidi kuda hoda. Na slici vidimo i psa koji je ne ispušta iz vida. On je napet kao da će joj ponuditi pomoć. U pozadini su odrasli, koji mora da su uložili veliki napor da sebe spreče da ne otrče i uzmu veknu iz njenih ruku.

Ponekad vrlo mala deca u odgovarajućoj sredini razvijaju veštinu i preciznost u svom radu toliku da izazivaju naše divljenje.

Odlomak iz knjige “Tajna detinjstva” Marije Montesori

Izdavač: ProPolis Books

Premalo se pažnje posvećuje novorođenčetu koje je upravo iskusilo najtežu krizu u životu. Kada se pojavi u našem svetu mi ne znamo kako da ga dočekamo, iako znamo da u sebi nosi moć da stvori bolji svet od onog u kome živimo.
Beba se ne rađa u prirodi, već u civilizovanom okruženju u kome čovek živi. To je „supraprirodno” okruženje, izgrađeno na prirodi kao osnovi i na njen račun, u čovekovoj težnji da sebi olakša život i prilagodi se okruženju. Ali kako se čovek priprema da pomogne novorođenčetu, koje treba da ostvari najteže prilagođavanje, kada na rođenju pređe iz jednog u drugi život?

Izvor: Detinjarije.com

Slikovnica-preklapalica „Mala knjiga za velike putnike”

22 mudrosti Marije Montesori – Pustite decu da nauče sama!

Napadi besa – kako da ih sprečite i “lečite”

Ponoćna banda, novi roman omiljenog dečjeg pisca Dejvida Valijamsa

Jung: Žmureći na svoje nedostatke, odrasli se dočepao vaspitavanja deteta

U odraslom se krije dete, večito dete, koje se još uvek formira, nikad kompletno, kome su potrebni stalna nega, pažnja i odgajanje. To je deo ljudske ličnosti, koji želi da...

Reč psihologa: Zašto su svađe između braće i sestara zapravo dobra stvar

Bilo da je razlog svađe običan keks, igračka ili nešto ozbiljnije, jednostavno morate prihvatiti da je to nešto što je normalno i nešto što je nemoguće izbeći. Ipak, prema mišljenju...

Jesper Jul: Danas postoje dve vrste roditelja koji neizbežno zapadnu u nevolje

Piše: Jesper Jul Pre samo 25 ili 30 godina postavljanje granica je bilo daleko jednostavnije nego danas. Tome je doprinela prvenstveno usaglašenost društva oko postavljanja granica unutar porodice, institucija, škola,...

Parentifikovano dete

Svi poznajemo neku „starmalu“ ili „starmalog“, decu koja su zrela za svoje godine i koja se ne ponašaju u skladu sa godinama koje imaju. Oni se brinu o mlađoj braći...