Kada dođu u kontakt sa prirodom, deca otkrivaju svoju snagu. Ako su zdrava deca, čak i mlađa od dve godine, jake konstitucije i dobro hranjena, mogu hodati kilometrima.
Danas, u uslovima modernog društva, deca žive daleko od prirode i imaju malo mogućnosti da dođu u prisan kontakt sa njom, ili da imaju bilo kakvo direktno iskustvo.
Dugo vremena se mislilo da priroda ima samo moralni uticaj na obrazovanje deteta. Napori su načinjeni da se razviju posebna osećanja prema čudima prirode, cveću, biljkama, životinjama, predelima, vetru i svetlosti.
Najvažnija stvar koju treba raditi je osloboditi dete, ukoliko je moguće, vezâ koje ga drže izolovanog u veštačkom životu u gradu.
Kasnije je pokušano da se dete zainteresuje za prirodu davanjem malih delova zemlje za obrađivanje. Ali je koncept života u prirodi još relativno nov u dečjem obrazovanju. U stvari, detetu je potrebno da živi prirodno, a ne samo da stiče znanja o prirodi. Najvažnija stvar koju treba raditi je osloboditi dete, ukoliko je moguće, vezâ koje ga drže izolovanog u veštačkom životu u gradu. Danas dečja higijena doprinosi fizičkom obrazovanju dece vodeći ih napolje u parkove i izlažući ih suncu i vodi na plaži. Bojažljivi pokušaji oslobađanja dece od tereta gradskog života mogu se naći u dozvoljavanju deci da nose tanju i jednostavniju odeću, da hodaju u sandalama ili bosa. Iskustvo je pokazalo da je jedini način da se deca izleče od tuberkuloze i rahitisa u modernim sanatorijumima gde su izložena prirodi, spavaju napolju i žive na suncu. Kada o tome razmislimo, jasno je da zdrava i jaka deca ne samo da treba i da mogu da izdrže izlaganje prirodi, već od toga imaju velike koristi.
Međutim, i dalje ima previše predrasuda. Rado smo se odrekli naše slobode i završili tako što smo zavoleli naš zatvor, a to smo preneli i na decu. Malo-pomalo počeli smo da prirodu svodimo na gajenje cveća ili brigu o domaćim životinjama koje nam daju hranu, pomažu u radu ili odbrani. Zbog toga su nam se duše suzile i ispunile se kontradikcijama. Čak smo u stanju da pobrkamo zadovoljstvo gledanja životinje sa onim kada smo pored sirote životinje koja će umreti jer nam je potrebna za hranu; ili se divimo lepoti pesme ptica zarobljenih u malim kavezima sa vrstom maglovite ljubavi prema prirodi. Čak mislimo da poslužavnik sa morskim peskom može biti detetu od velike pomoći. Obala se često smatra obrazovnim mestom jer je na njoj pesak kao onaj u detetovoj kutiji. Tako se, u konfuziji našeg zatočeništva, dolazi do apsurdnih zaključaka.
Rado smo se odrekli naše slobode i završili tako što smo zavoleli naš zatvor, a to smo preneli i na decu.
U stvari, većina ljudi se plaši prirode. Plaše se vazduha i sunca kao da su im smrtni neprijatelji. Plaše se noćne rose kao da je zmija sakrivena u travi. Plaše se kiše kao da je vatra. Civilizovan čovek je vrsta zadovoljnog zatvorenika, pa ako se opomene da treba da zbog svog zdravlja uživa u prirodi, to radi tako plašljivo i očiju uvek na oprezu. Spavanje napolju, izlaganje vetrovima i kišama, skrivanje od sunca i kupanje u vodi su stvari o kojima se može pričati, a da se retko upražnjavaju.
Ko ne juri da zatvori vrata zbog straha od promaje? I ko ne zatvara prozore pre spavanja, posebno ako je zima ili pada kiša? Skoro svi veruju da je opasan i čak herojski poduhvat ići u duge šetnje po kiši ili suncu i osloniti se samo na skloništa koja priroda obezbeđuje. Treba se navići na takve napore, a niko se ne pomera. Ali kako se navići na takve aktivnosti? Možda malu decu treba na to navikavati. Ali ne, ona su najzaštićenija. Čak i Englezi, sa njihovim entuzijazmom za sportove, ne žele da im se deca zamaraju prirodom. Čak i kada su velika, dadilja ih u kolicima vodi na neko senovito mesto kada je lepo vreme, a neće ih pustiti da odu daleko ili se ponašaju kako žele. Tamo gde se ljudi bave sportom, to postaju prave borbe među najsnažnijim i najhrabrijim mladima, istim onim koji se pozivaju u rat da se bore protiv neprijatelja.
Pustite decu da budu slobodna; ohrabrite ih; pustite ih da trče napolju kada pada kiša; pusite ih da skinu cipele kada naiđu na baru
Prerano bi bilo da kažemo: pustite decu da budu slobodna; ohrabrite ih; pustite ih da trče napolju kada pada kiša; pusite ih da skinu cipele kada naiđu na baru; pustite ih da trče po travi i po njoj gaze bosim nogama; pustite ih da se mirno odmaraju kada ih drvo pozove da spavaju u njegovoj senci; pustite ih da viču i smeju se kada ih ujutru probudi sunce kao što budi svako živo biće koje dan provodi hodajući i spavajući.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Jung: Žmureći na svoje nedostatke, odrasli se dočepao vaspitavanja deteta
U odraslom se krije dete, večito dete, koje se još uvek formira, nikad kompletno, kome su potrebni stalna nega, pažnja i odgajanje. To je deo ljudske ličnosti, koji želi da...
Reč psihologa: Zašto su svađe između braće i sestara zapravo dobra stvar
Bilo da je razlog svađe običan keks, igračka ili nešto ozbiljnije, jednostavno morate prihvatiti da je to nešto što je normalno i nešto što je nemoguće izbeći. Ipak, prema mišljenju...
Jesper Jul: Danas postoje dve vrste roditelja koji neizbežno zapadnu u nevolje
Piše: Jesper Jul Pre samo 25 ili 30 godina postavljanje granica je bilo daleko jednostavnije nego danas. Tome je doprinela prvenstveno usaglašenost društva oko postavljanja granica unutar porodice, institucija, škola,...
Parentifikovano dete
Svi poznajemo neku „starmalu“ ili „starmalog“, decu koja su zrela za svoje godine i koja se ne ponašaju u skladu sa godinama koje imaju. Oni se brinu o mlađoj braći...
Nema komentara.