Kakvo olakšanje! Mališan je već znao da je jedan od najpametnijih u prostoriji iako mu to niko nije rekao, i nije želeo da se izloži uvredi primajući nagradu. Ne znajući kako da se odbrani, pozvao se na činjenicu da je muško!
Što se tiče kazni, stalno se nalazimo suočeni sa decom koja smetaju drugima, ne slušajući naše molbe. Odmah ih pregleda lekar, ali se najčešće pokaže da su zdrava. Tada stavimo u dno prostorije jedan stočić tako da izolujemo dete da sedi u fotelji odakle može da vidi svoje drugove, pa mu damo sve predmete koje želi. Ova izolacija uvek deluje smirujuće na dete. Ono može sa svog mesta da vidi sve njegove drugove, a način na koji se oni ponašaju je lekcija o ponašanju efikasnija od bilo kakvih reči učiteljice. Malo-pomalo dete shvata prednosti njihovog društva i želi da postupa kao i oni. Tako smo uveli disciplinu za svu decu koja su prvo izgledala kao pobunjenici. U većini slučajeva je izolovanom detetu bila posvećena posebna pažnja, kao da je bolesno ili nemoćno. Ja sam lično, kada god bih došla, prvo išla ka njemu i obraćala mu se kao da je beba. Zatim bih se okrenula drugima i interesovala se za njihov rad kao da su odrasli. Ne znam šta se dešavalo u dušama ove izdvojene dece, ali je promena bila uvek duboka i trajna. Postala su ponosna na sopstveni rad i ponašanje i gajila veliku naklonost prema učiteljici i meni.
Odlomak iz knjige “Otkriće deteta”
Marija Montesori (autor)
Izdavač: Propolis Books
Marija Montesori je deci i vaspitno-obrazovnom radu pristupala na dotad neviđen i inovativan način. Kreirala je materijale kao pomoć u obrazovanju, a Otkriće deteta donosi opise materijala i njenih metoda. Insistirala je na dečjem samootkrivanju i učenju na iskustvu. Smatrala je da je uloga učitelja samo da prati dečji spontani rad, a ne da daje verbalne instrukcije koje dete mora da posluša. Najveću važnost pridavala je senzitivnim periodima koji su prirodno određeni i čijim je praćenjem vrlo lako moguće pomeriti granicu uzrasta u kojem dete može da usvoji određenu veštinu.
