Živela sam u zabludi jednog od najapsurdnijih postupaka u uobičajenom obrazovanju. Kao i drugi, verovala sam da je za podsticanje radnog duha i mirnoće deteta neophodna spoljna nagrada koja će laskati njegovim najnižim osobinama, kao što je proždrljivost, taština, samozaljubljenost. Bila sam zaprepašćena kada sam otkrila da se dete kome je omogućeno da sebe obrazuje odriče ovih nižih instikata. Zato sam hrabrila učiteljice da odustanu od uobičajenih nagrada i kazni, koje za našu decu više nisu bile potrebne, i da se ograniče na nežno usmeravanje u radu.
Ali ništa nije teže za učitelja nego da se odrekne starih navika i predrasuda.
Jedna od učiteljica htela je da unapredi moje ideje i kada nisam bila tu uvodila je ponešto od metoda na koji je navikla. Kada sam jednog dana nenajavljeno došla u posetu videla sam jedno od najinteligentnije dece sa velikim srebrnim grčkim krstom na prelepoj beloj traci na grudima, a drugo kako sedi u fotelji nasred sobe.
Prvo je dete bilo nagrađeno, a drugo kažnjeno. Učiteljica, bar dok sam ja bila prisutna, nije intervenisala i sve je bilo kako sam zatekla. Tiho sam sela da posmatram. Dete sa krstom kretalo se noseći predmete od malog stola do učiteljičinog stola, zaposleno i usmereno na ono čime se bavio. Prošlo je mnogo puta pored dečaka u fotelji. Desilo se da je krst pao na pod, a da ga je podigao kažnjeni dečak, pažljivo razgledao i rekao njegovom vlasniku: „Vidiš li šta si ispustio?” Dete se okrenulo i ravnodušno pogledalo krst sa izrazom koji kao da je govorio: „Ne prekidaj me” i reklo: „Zašto bi me to zanimalo?”„Ne zanima te?” mirno je pitao krivac, pa je dodao: „U tom slučaju, ja ću ga staviti”. Drugo dete je odgovorilo: „Da, da, ti ga stavi!” tonom koji kao da je govorio: „Ali ne smetaj mi!” Dečak u fotelji je polako stavio krst na grudi, pažljivo ga pogledao, zatim uspružio ruke i opustio se u stolici. To je bio pravi kraj ovog malog incidenta. Privezak je želelo kažnjeno dete, a ne aktivno dete zadovoljno svojim radom.
Jednoga dana dovela sam jednu gospođu da poseti jednu drugu Dečju kuću. Hvalila je decu i na kraju u mom prisustvu otvorila kutiju iz koje je izvadila male bronzane medalje. Bile su sjajne i sa crvenim trakama. Rekla je: „Učiteljica će dati ove medalje najboljoj i najpametnijoj deci.” Pošto nisam bila u obavezi da joj objašnjavam moj metod, ništa nisam rekla. Učiteljica je uzela kutiju. Jedan vrlo pametan dečak od četiri godine, koji je tiho sedeo za prvim stolom, namrštio se protestujući i nekoliko puta uzviknuo: „Ali ne dečacima, ne dečacima!”
