“Kada se udaš, odmah se zakopaš.” pričao je tata, onako više za sebe, ali dovoljno glasno da ja sve jasno čujem. Odjednom bi počeo tako da priča dok me je vozio iz škole na trening, pa na turnire, gde sam ja mirno i ćutke sedela slušajući njegova razmišljanja o životu. Ja sam provodila najviše vremena sa njim, pa sam se i najviše naslušala ovih priča.
Možda je to i razlog zašto sam se udala dosta kasnije od brata i sestre jer u “grob” pre vremena nisam želela.
Tata je oduvek želeo tri stvari za mene:
1) da se bavim sa onim što volim
2) da zbog onog što volim putujem svetom
3) i da učim, učim, učim.
Uvek je govorio da je za njega to najlepši način da se provede život i da kada bi mogao vratiti prošlost uživao bi u svemu tome mnogo duže.
Prošlost nije mogao vratiti, a na situaciju u zemlji nije mogao preterano uticati – ludilo je počelo taman kada se trebalo živeti … ratovi, sankcije, izgubljeni poslovi, izgubljeni ljudi, snovi, izgubljene ideje o tome šta znači živeti, a prigrljene ideje o preživljavanju dana, meseca, godine.
I tako su moji roditelji, jedno uz drugo, ali i za nas troje – preživljavali. Kako su znali i umeli. Nije tu bilo neke preterane pompe, radosti, nije tu bilo planova, želja osim da nas troje izvedu na pravi put!
Znala sam i sa deset godina da mi tata priča ne zato što zaista veruje da je brak-grob, ali da to iz njega priča neki očaj, neko razočaranje u život, ljude, neka neostvarenost, skučenost zbog celokupne situacije, zbog smrtne ozbiljnosti jer šestoro malih očiju ga gleda, sluša i čeka na njegov sledeći potez.
Verovala sam mu puno, ali nisam sasvim tom njegovom pesimističnom pogledu na život u dvoje.
Pročitajte i: Majčino ponavljanje “Ja jesam. Ti ne moraš.” je bila usmena poezija o prekidu ženine generacijske traume
Priznajem, dugo sam se plašila ući u zajednici jer mi je samoj sve bilo posloženo i nisam želela da se ta posloženost poremeti. Međutim, uprkos svim pričama koje sam čula tokom godina, ulaskom u brak ja sam otkrila da:
– je život postao lakši, a ne teži
– je život je postao lepši, a ne ružniji
– više i šire volim i puno se smejem
– su me društo i sistem počeli tretirati kao da konačno pripadam, a da do tada sa mnom baš i nije bilo sve u redu
– da sam u braku uspešnija, sigurnija i u mogućnosti više da pomognem i drugima
– da manje brinem, a više sanjam
– da je ključ u sličnim poimanjima o tome kako želimo oboje živeti, disati, funkcionisati.
Otkrila sam da brak nije ukopanost (mada znam da ima dosta njih koji se osećaju upravo tako, pogotovo žena). Ali mi je zbog jedne stvari izrazito drago – što me je otac svojim pričama ipak podsećao da zastanem, da dobro razmislim, da upoznam sebe, da se edukujem, da putujem, da organizujem sebi život onako kako želim. Da željeni život živim prvo hrabro sama i dovoljno dugo da kada se pojavi neko ko bi to da menja, da me postavi u ćoškove, kaveze, kutije, oblikuje u svoje ideje kakva žene treba da budem – ja na to ne pristajem. Više puta nisam pristala i zbog toga sam dugo bila sama.
Ali kada sam se konačno odlučila za zajednicu otkrila sam da brak nije grob. I ja nisam rob.
I zbog toga hvala tebi tata.“
Izvor: Milica Oliver
