Kome je i zašto u interesu da nastavnik ne bude važna figura u životu deteta?
Opšteprihvaćeno mišljenje je da je osnovni razlog u tome što je lakše manipulisati neobrazovanim čovekom, odnosno ljudima poniklim u lošem obrazovnom sistemu. To je verovatno tačno. Knjiga je oduvek bila pretnja tiranima, pa je misleći čovek verovatno pretnja modernim pravim vlastodršcima (ne mislim na političare).
„Opšteprihvaćeno mišljenje je da je osnovni razlog u tome što je lakše manipulisati neobrazovanim čovekom, odnosno ljudima poniklim u lošem obrazovnom sistemu.“
Međutim, ovde se možda dobro uklapa i Maslovljeva hijerarhija potreba, gde ispunjenje potreba iz jednog nivoa, rađa motivaciju i težnju da se ispuni i naredni nivo. Na najnižem nivou su fiziološke potrebe. Savremena zapadna civilizacija svom stanovništvu uglavnom dozvoljava da ove potrebe budu zadovoljene – hrana, voda, san. Na narednom nivou je osećaj sigurnosti – siguran posao, bezbednost porodice, zdravlje. Tu nas već drže na klackalici. Ako taj nivo ispunimo, težićemo ka samopoštovanju, uspehu, priznavanju našeg uspeha, a dalje bi nas težnje odvele do potrebe za samoostvarenjem. Nije komplikovano utvrditi čemu teži neobrazovan čovek, koji provodi dane radeći za druge, sa minimalno vremena ostavljenog za neke druge sadržaje, u stalnom strahu zbog radnog mesta i kakvog-takvog blagostanja i sigurnosti koje može da obezbedi svojoj porodici. Nije teško zaključiti ni da takav radnik ne postavlja pitanja, nema ni vremena ni hrabrosti da se bavi borbom za svoja prava, sada već možda i ljudska, a ne samo radnička. Takav radnik je vojnik sistema koji je stvorio neoliberalni kapitalizam. Sluša naređenja, ne postavlja pitanja – ni kada se radi, ni kada se deli dobit. Za više oblike potreba ne zna. Nema naviku da čita knjige, radije gleda televiziju, a tu stvari preuzima u svoje ruke industrija zabave, kroz marketing udružena sa velikim kompanijama. Diktiraju potrebe, a neretko ih i veštački stvaraju. Očas posla čovek sa dva zdrava oka postaje slepac.
Pročitajte i: Svetomir Bojanin: Matematika, izgubljena šansa za radovanje
Čovek postaje nezainteresovan za sve, osim za bazične potrebe. Letargija vlada čitavim društvima, prisutan je osećaj nemoći da se bilo šta promeni i večita uteha potlačenih – može i gore! Danas u Srbiji radnik koji prima minimalac radi puno radno vreme, punu radnu nedelju, na kraju meseca bira da li će platiti račune ili kupiti deci hranu, pošto za oba ne može da zaradi. Minimalac je određen tako da pošten čovek i pošten radnik ne može da se izdržava od svoga rada. Ipak, on ćuti i ne buni se.
Da li bi nastavnik koji bi tog radnika, dok je bio đak, terao na razmišljanje, koji bi kod njega probudio samopoštovanje, koji bi mu govorio o Islandu i njegovim hrabrim odlukama da u „spasiteljima“ prepozna generatore krize i protera ih iz zemlje, koji bi govorio o renesansnom čoveku i njegovim širokim interesovanjima, o pogubnosti reklama, tumačio da po Ustavu možemo da se lečimo gde god hoćemo i da niko ne može da nam uskrati to pravo rešenjima raznih komisija, predložio da izračunaju koliko za radnog veka radnik izdvoji za penziono osiguranje, a kolika mu je penzija – da li bi taj nastavnik u njega usadio svest o tome da se nije rodio da bude moderan rob i da je ogromna nepravda da mu život prolazi u stalnom strahu i borbi za puku egzistenciju?
Možda i bi.
Da li imamo takvog nastavnika?
Sistem se iz sve snage trudi da ga nemamo.
I za sada mu dobro ide.
U tekstu su korišćeni podaci preuzeti iz magazina Forbs i sa sajta Svetske banke.
Za čitanje preporučujem ovaj tekst o neoliberalizmu.
Izvor: Klotfrket
Fantastičan tekst. Žao mi je što ne možemo da promenimo to stanje jer je u Evropi takav način života već odavno prisutan i svako ko štrči iz sistema bude diskriminisan i obeležen kao neprijatelj br 1.