Jutros, tri kratke i otrežnjujuće reči su me promenile zauvek.
On je odustao.
Pustila sam te reči da padaju preko mene, kao što jabuka pada kroz grane drveta. Udarale su me i grebale dok su padale, i bol je trajao dugo.
Ostavile su me sa molbom za čoveka koga sam podizala.
Sada, ti znaš za igračke i bojice, penušave kupke i plastične pištolje. Znaš za kolačiće i mleko, bojice i slikovnice. Ti si neiskvareno naivno dete. Dete koje čuvam kao oči u glavi, volim, mazim, pazim i kupam.
Shvatam da ćeš prebrzo porasti, i da će tvoja adolescencija za mene biti vožnja luna parkom koja ne prija. Nadam se da grešim, da neće biti tako. Biću verovatno šokirana kako je sve brzo prošlo i kako ste postali zreli a ja za to još nisam spremna. Preko noći će od dečaka postati čovek, tek sada sam toga svesna.
Kada se to dogodi, vaš svet će biti novi. Videćeš stvari koje ne želiš da vidiš, i saznaćeš sve što možda nisi želeo da znaš. Ružičaste naočare kroz koje sam ti pokazivala svet će se razbiti u paramprčad.
U ovom trenutku, znaš samo za dobro. Najgora stvar koja ti se dešava u jednom danu sada su igračke koje se pokvare, grozni tajm-aut i trenutak kada te oblačim za izlazak napolje. Mrziš tu kamaru odeće na sebi. Tvoj svet je zdrav, lep i siguran.
I ne znaš šta to znači – odustati.
Nemaš pojma šta je depresija. Anksioznost je reč koju ne verujem da si do sada čuo. Za žalost nema mesta u tvom svetu. Nikakvi ožiljci ni bol nisu dotakli tvoje srce.
Volela bih da tako i ostane. Čeznem da te zadržim pod ovim ušuškanim staklenim zvonom, kao i do sada, i da si tu zauvek, sa mnom i tatom i svim ljudima koji ti nikada ne bi naudili. Ipak, baš moj materinski instikt neće dozvoliti da se tako nešto dogodi.
